VAŽNO JE DA IMAMO I DUHOVNIKA I DUHOVNOG OCA: Neki vernici čak i ne znaju razliku, a sveti oci upozoravaju da život bez dvostrukog oslonca može da bude opasan

Prepodobni Antonije Optinski upozorava na istu opasnost:

– Ako neko, oslanjajući se samo na svoj razum, misli da mu nije potreban duhovni rukovoditelj, ubrzo će skrenuti sa pravog puta.

Duhovni otac, međutim, nije samo neko ko ukazuje na greške. Njegova uloga je mnogo dublja — on učestvuje u duhovnom rađanju čoveka. Zato Sveti Nikita Stitat kaže:

– Ne potčiniti se duhovnom ocu, po ugledu na Hrista koji je bio poslušan Svome Ocu do krsne smrti, znači i ostati bez duhovnog preporoda. Onaj ko nije postao ljubljeni sin dobrog oca i ko se nije preporodio Rečju i Duhom, kako će i sam postati dobar otac dobre dece i roditi dobra duhovna čeda, slična svome ocu po dobroti? Jer kakvo je drvo, takav je i plod njegov.

U vremenu u kome se poslušnost često doživljava kao slabost, pravoslavni svetitelji je vide kao put smirenja i duhovnog sazrevanja. Zato Sveti Grigorije Palama piše:

– Budite poslušni svojim duhovnim ocima i povinujte im se, jer oni bdiju nad vašim dušama kao oni koji će za vas dati odgovor pred Bogom. Savetuj se sa svojim duhovnim ocem i ostani mu poslušan do kraja, da bi ti se duša spasla i da bi postao naslednik večnih i neprolaznih dobara. Zato ih slušaj bez protivljenja, da ne bi pogubio svoju dušu.

Ta poslušnost, međutim, u pravoslavlju nikada nije slepo pokoravanje čoveku, već poverenje zasnovano na ljubavi, iskustvu i duhovnoj odgovornosti.

Koliko je ozbiljan odnos između duhovnog oca i duhovnog čeda pokazuje i upozorenje Svetog Maksima Ispovednika:

– Ne prihvataj optužbe protiv svoga duhovnog oca, niti staj na stranu onoga koji ga vređa, da se Gospod ne bi razgnevio zbog tvojih dela i izbrisao te iz zemlje živih.

Sveti oci su smatrali da se kroz odnos prema duhovnom ocu otkriva i čovekov odnos prema smirenju. Zato Sveti Simeon Novi Bogoslov piše:

– Demoni se raduju onome ko protivreči svome duhovnom ocu. A onome ko se smiruje do smrti dive se anđeli. Takav čovek tvori delo dostojno Boga, jer se upodobljuje Sinu Božijem, koji je bio poslušan Svome Ocu do smrti, i to smrti na Krstu.

Da duhovno očinstvo nije formalan odnos, nego živa zajednica života, govori i Sveti Jefrem Sirin:

– Svom snagom duše svoje poštuj duhovnog oca i ne prestupaj zapovesti onoga koji te je rodio u Gospodu, jer tako lukavi demoni neće odneti pobedu nad tobom.

A zatim dodaje:

– Ako sediš kraj velikog starca, nemoj samo govoriti o njegovim vrlinama, nego se ugledaj i na njegov život, jer će ti to doneti korist. Svoju privrženost njemu pokazuj ne samo rečima, već i delima.

Upravo tu se otkriva suština: duhovni otac ne uči samo rečima, već sopstvenim životom.

Pexels

 

Koliko je važno da duhovnik ima ljubavi i razumevanja za čoveka, govorio je i Sveti Pajsije Svetogorac:

– Duhovnik treba da ume da stane na mesto svakog čoveka koji mu dolazi na ispovest i da oseti njegov bol, kako bi onaj koji se ispoveda u njegovom licu prepoznao sopstvenu muku. Ljudima danas treba malo sveže vode, a ne jako sirće. Zato duhovnik treba da postupa blago i da ljudima s ljubavlju govori o velikoj Božijoj ljubavi, kako bi sami poželeli da se promene, uoče svoje greške i isprave svoje navike.

Pravoslavlje nikada nije učilo da postoji isti pristup za sve ljude. Zato Prepodobni Antonije Optinski kaže:

– Kao što lekari ne leče svi na isti način, tako ni duhovni oci ne pristupaju svima jednako. Neki bolesniku dopuštaju sve, a drugi mu propisuju strogu dijetu. Tako je i u duhovnom životu: neki duhovnici lakše praštaju i više dopuštaju, dok drugi nameću stroži podvig i veću disciplinu. Ali cilj svih je isti, isceljenje duše.

Da duhovni život nije moguće voditi bez rukovođenja, podseća i Prepodobni Nikon Optinski:

– Zašto je duhovni otac neophodan? Da bi čovek bezbedno prošao svoj put i stigao u Carstvo nebesko, a da ne zaluta. Zato je važno da čovek delima sledi savete i uputstva svoga duhovnog oca i da živi pobožno i dosledno. Bilo je ljudi koji su retko viđali svoga starca i malo razgovarali s njim, ali su ipak duhovno napredovali. Ipak, da čovek ne bi ostao bez duhovnog ploda, nije dovoljno samo da često posećuje svoga starca, već i da ispunjava njegove pouke i savete. Bogu je ugodno kada se ljudi rukovode savetom drugih. Istinski mir i olakšanje dolaze kroz potpunu poslušnost i poverenje duhovnom ocu.

Na kraju, možda najjači primer ostavlja Ava Mojsije:

– Apostola Pavla je sam Hristos prizvao u hrišćanstvo. Zar Gospod, kada mu se već otkrio, nije mogao i sam da mu pokaže kako da se usavrši u veri? Naravno da je mogao. Ali ga je poslao Ananiji, ostavljajući time primer svima nama da je svakom čoveku potreban duhovni otac kome će biti poslušan.”

U dobu kada mnogi traže duhovnost bez odgovornosti, veru bez poslušnosti i spasenje bez preobražaja, pravoslavna tradicija podseća da čovek ne može sam nositi teret duhovnog života. Zato je duhovni otac u pravoslavlju mnogo više od savetnika, on je saputnik ka Carstvu nebeskom.

U jednoj svojoj pouci svetogorski podvižnik opisuje preokret vrednosti u kojem se ono što je nekada budilo stid danas predstavlja kao napredak.

U pouci grčke svetiteljke novog vremena krije se jednostavan, ali zahtevan odgovor na to kako se ostaje miran u svetu koji stalno izaziva reakciju.

Kada se duhovna disciplina sudari sa užurbanošću jutra i iscrpljenošću večeri, rešenje ne dolazi iz strožeg pravila, već iz jednostavne misli koja, prema protojereju Andreju Tkačovu, vraća čoveka suštini vere i oslobađa ga krivice i sujete.

Svetitelj objašnjava zašto se čovek i nakon izgovorenog praštanja vraća u vrtlog samoprekora i kako se iz tog začaranog kruga izlazi ka miru koji ne traži novo suđenje sebi.