EVO KADA NAS DEMONI TERAJU DA ZEVAMO: Sveti Jovan Lestvičnik otkriva kada rasejanost nije posledica umora, nego dolazi od đavola

Tišina crkvenog prostora tek je prividna. Dok se kandilo lagano ljulja pred ikonom, a reči molitve pokušavaju da se uzdignu iznad sopstvene rasutosti, misao se prekida već na pola izgovorene rečenice. Pogled odluta, pažnja popušta, a unutrašnji nemir se uvlači baš u trenutku kada bi trebalo da nastupi smirenje. Čovek stoji pred Bogom, a u njemu se odvija borba koju spolja niko ne vidi, borba za pažnju, za mir, za prisutnost.

U toj nevidljivoj napetosti otkriva se jedno od najtežih iskustava duhovnog života: um koji ne može da ostane u molitvi, već se razliva u rasipne misli, neobjašnjive porive, umor ili iznenadne smetnje koje prekidaju svaki pokušaj smirenja. Upravo tu, na tom mestu unutrašnjeg raslojavanja, pravoslavno predanje prepoznaje jednu dublju dinamiku, onu koja nije samo psihološka, već i duhovna.

Rešenje za takvo stanje ne nudi površna disciplina niti spoljašnja kontrola, već iskustvo Crkve sabrano u poukama svetih podvižnika. Među njima, posebno mesto zauzima učenje Svetog Jovana Lestvičnika, koji u svojoj „Lestvici“ opisuje upravo ono što se događa u času molitve kada se čovek suoči sa nevidljivim smetnjama.

On ne govori o apstraktnim pojmovima, već o konkretnim oblicima duhovnog razaranja pažnje, o trenucima u kojima se molitva lomi iznutra, kao da nešto stalno prekida njen tok.

– Demoni često pogružavaju u san one koji su na molitvi, ili podstrekavaju na razgovaranje u crkvi, ili odvlače um na sramne pomisli, ili nas naslanjaju uza zid, kao klonule, ili nas ponekad i čestim zevanjem spopadnu. Neki demoni često za vreme molitve izazivaju smeh, da bi kroz to na nas rasrdili Boga- govorio je Sveti Jovan Lestvičnik.

Reči Svetog Jovana ne ostaje na nivou slikovitosti, već otkriva unutrašnji rascep koji čovek doživljava u molitvi. Ono što spolja izgleda kao nepažnja, umor ili rasejanost, u duhovnom iskustvu dobija dublje značenje, borbu za smirenje. Molitva tako nije mirna rutina, već prostor u kome se vidi koliko je pažnja krhka i koliko lako izmiče.

Zato se i najmanji prekid ne shvata kao slučajnost, već kao poziv na istrajnost. Zevanje, smeh ili nagli tok misli postaju trenuci u kojima se proverava snaga čovekove unutrašnje usmerenosti. U tom smislu, pouka Svetog Jovana usmerava ka budnosti i prepoznavanju rasutosti, kako bi sabranost mogla ponovo da se zadobije.

Čitanje Jevanđelja za subotu 6. sedmice po Vaskrsu

Shutterstock

 

Dela svetih apostola, začalo 43 (20,7-12)

7. A u prvi dan nedelje, kad se sabraše učenici da lome hleb, besedaše im Pavle, jer nameravaše sutradan da ode, i produži besedu do ponoći.  8. I behu mnoge sveće u gornjoj sobi gde se bismo sabrali.  9. A seđaše na prozoru jedan mladić, po imenu Evtih, obuzet dubokim snom; pošto Pavle dugo govoraše, on, savladan od sna, pade dole sa trećega sprata, i digoše ga mrtva.  10. A Pavle sišavši pade na nj, i zagrlivši ga reče: „Ne uznemiravajte se jer je duša njegova u njemu.“  11. Onda izađe gore pa, prelomivši hleb i pričestivši se, dugo govoraše sve do zore, i tako ode.  12. A mladića dovedoše živog i utešiše se ne malo.

Jevanđelje oi Jovanu, začalo 48 (14,10-21)

10. „Zar ne veruješ da sam ja u Ocu i Otac u meni?“10. „Reči koje vam ja govorim ne govorim od samog sebe, nego Otac koji prebiva u meni on tvori dela.  11. Verute mi da sam ja u Ocu i Otac u meni: ako li ne, zbog samih dela verujte mi.  12. Zaista, zaista vam kažem: ‘Ko verue u mene, dela koja ja tvorim i on će tvoriti, i veća od ovih će tvoriti; jer ja idem Ocu svome.’  13. I što god zaištete (od Oca) u ime moje to ću učiniti, da se proslavi Otac u Sinu. 

14. I ako šta zaištete u ime moje, ja ću učiniti.  15. Ako me ljubite, zapovesti moje držite,  16. i ja ću umoliti Oca, i daće vam drugog Utešitelja da prebiva s vama vavek,  17. Duha Istine, koga svet ne može primiti, jer ga ne vidi, niti ga poznaje: a vi ga poznajete, jer sa vama prebiva, i u vama će biti.  18. Neću vas ostaviti sirotne: doći ću vama.  19. Još malo i svet me više neće videti, a vi ćete me videti, jer ja živim, i vi ćete živeti.  20. U onaj dan znaćete vi da sam ja u Ocu svome, i vi u meni, i ja u vama.  21. Ko ima zapovesti moje i drži ih, to je onaj koji me ljubi; a koji mene ljubi, toga će ljubiti Otac moj; i ja ću ga ljubiti i javiću mu se sam.“

 

Jedna rečenica izgovorena u besu može godinama da ostavi trag, a čuveni ruski duhovnik otkriva zbog čega mnogi izgube spokoj upravo onda kada pomisle da su pobedili u raspravi.

U trenucima kada problemi deluju nepomirljivo, pouka svetogorskog starca pokazuje da se izlaz ne nalazi u sili, već u smirenju i unutrašnjoj postojanosti koja menja ishod.

Reči velikog pravoslavnog svetitelja otkrivaju kako izgleda čovek koji ostaje uz bližnjeg i kada nastupe bol, ćutanje i životne oluje.

Reči velikog ruskog duhovnika pokazuju kako preterani umor može da oslabi volju i dovede do duhovnog pada ako se na vreme ne prepozna i ne zaustavi.