Živimo u epohi do sada nezabeleženog komfora, a istovremeno i najdublje emocionalne iscrpljenosti. Danas su depresija, stalna anksioznost i osećaj potpune besmislenosti svega što se događa postali ne samo dijagnoze već i uobičajeno stanje savremenog čoveka. Taj unutrašnji bol pokušavamo da ugušimo na milione načina: beskrajnim praćenjem vesti, kupovinom, karijerom, alkoholom, traganjem za novim iskustvima. Ali čim spoljašnja buka utihne, iz dubine duše ponovo se podiže prigušeni, iscrpljujući strah.
Pokušavamo da duševni bol izlečimo psihološkim ili materijalnim sredstvima, zaboravljajući da on ima duhovnu prirodu. Drevno hrišćansko predanje nudi radikalan, na prvi pogled paradoksalan, ali iznenađujuće precizan odgovor: najbolji lek protiv potištenosti za čoveka jeste njegov sopstveni Krst.
Ali šta to znači u praksi? Kako sredstvo pogubljenja i simbol stradanja mogu čoveku podariti duboki mir, radost i oslobođenje od unutrašnjih patnji?
Portret starog čoveka
U svakome od nas žive dva načela koja se obično nazivaju „stari“ i „novi čovek“. „Stari čovek“ nije samo neki apstraktni grešnik. To je naš ustaljeni, egocentrični obrazac ponašanja. On predstavlja složen splet neurotičkih odbrambenih mehanizama, porodičnih obrazaca, dečjih trauma i prenaglašenog ega, koji čvrsto veruje da je čovek samo svoje telo, svoj status, svoj novac i svoje misli.
Stari čovek živi u stalnom sukobu sa stvarnošću. Panično se plaši tišine. Potrebno mu je da oko njega neprestano nešto zvuči, treperi, zabavlja ili plaši. Zašto? Zato što tišina ogoljava unutrašnju usamljenost i prazninu. U tišini ego ostaje sam sa svojom smrtnošću i nemoći da kontroliše svet oko sebe.
On sreću traži isključivo spolja. Iskreno veruje da će, ako kupi novi automobil, preseli se u drugu zemlju, pronađe „idealnog“ partnera ili dočeka promenu vlasti, tada konačno nastupiti dugo očekivani mir. Ali kada se cilj ostvari, radost traje svega nekoliko dana, posle čega se razočaranje vraća još snažnije.
On je opsednut kontrolom i osuđivanjem. Osuđivanje je njegovo omiljeno sredstvo za ublažavanje sopstvenog bola. Uočavajući zlo i nesavršenost kod drugih, ego nakratko dobija lažni osećaj sopstvene nadmoći i ispravnosti. Briga o životu kod starog čoveka svodi se na grčevitu preokupaciju „telom i onim što je za život potrebno“. U toj beskrajnoj trci za materijalnom i emocionalnom sigurnošću duh čoveka gasne, a njegovom dušom ovladavaju haotične strasti i teške, nametljive pomisli. Sreću tražimo tamo gde je nikada nije bilo, zanemarujući Onaj izvor koji je od iskona položen u nama.
Tišina kao uslov susreta
Jedno od najdubljih otkrića asketske prakse jeste to da Bog dolazi samo u tišinu. Istinsko duhovno iskustvo nema nikakve veze sa emocionalnom egzaltacijom, glasnim parolama ili intelektualnim raspravama. Božji odgovor čoveku jeste „glas tihog lahora“, tihi šapat blagodati koji se ne može čuti u buci uzburkanih misli i strasti.
Naš um je nalik mutnoj, neprestano uzburkanoj vodi. Pokušajte da ugledate dno reke po kojoj udaraju veslima i u koju bacaju kamenje. To je nemoguće. Tako ni um koji upija gigabajte informacija, brine o budućnosti i neprestano prevrće prošlost nije sposoban da vidi Boga i oseti sopstveni duh.
Tišina o kojoj govore sveti oci i starci nije samo odsustvo zvuka. To je unutrašnji mir, kada se tokovi misli zaustave, a srce se više ne uznemirava zbog svakodnevne užurbanosti. Za savremenog čoveka, naviknutog na stalne podražaje, uranjanje u takvu tišinu u početku može da liči na malu smrt. Ali upravo iza tog praga počinje istinsko isceljenje duše.
Zamka religijskog farisejstva
Biti verujući ili religiozan čovek uopšte ne znači automatski biti izlečen od malodušnosti. Štaviše, postoji poseban, krajnje opasan oblik ispoljavanja „starog čoveka“, a to je religijsko farisejstvo ili „knjištvo“.
Postoji ogromna razlika između istinskog bogoslova i knjiškog fariseja. Knjiški farisej zna odgovore na sva bogoslovska pitanja. Govori strogim tonom, obraća se drugima kao učitelj i nema ni najmanje sumnje u sopstvenu ispravnost. U svemu oko sebe vidi podmuklost, jeres i zlo, predstavljajući sebe kao „beskompromisnog borca za istinu“. Ali u njegovom srcu zapravo nema mira. Njemu nije do osmeha, jer su oko njega, kako vidi, sami neprijatelji, štetočine i otpadnici.
Tragedija takvog čoveka jeste u tome što zlo protiv kojeg se tako pomamno bori kod drugih zapravo niče u bašti njegovog sopstvenog uma. Usmeravajući svu energiju prema spolja, na „odbranu“ Crkve, predanja ili društvene pravde, on zanemaruje sopstveno srce. Nema vremena da se bori sa sopstvenom gordošću, jer smatra da treba spasavati svet. Ali Crkvi nije potrebna naša agresivna odbrana; nama je potrebno da se očistimo od sopstvenog bezumlja.
Iskustvo nasuprot suvoj teoriji
Teorija bez prakse jeste uzaludno trošenje života. Može se pročitati na stotine knjiga iz psihologije i bogoslovlja, znati napamet svetootačke pouke, a ipak nikada sopstvenim rukama ne očistiti bunar Žive Vode u sebi. Ako u duši nema ni osnovnog smirenja ni krotosti, sva naša religioznost samo je još jedna društvena uloga, gluma koja se raspada pri prvim životnim iskušenjima.
Mudar čovek nije onaj koji je nagomilao enciklopedijsko znanje, već onaj čiji je um „uperen u Boga kao u metu“. Njega više ne zaokuplja beskrajni vrtlog zemaljskih vesti, jer je glavni pravac njegovog života spasenje duše i zadobijanje večnosti.
Duhovni smisao svakog iskušenja
Mudrac razume temeljni zakon duhovnog života: svaka okolnost koja se pojavi u njegovom životu dopuštena je od Boga radi njegovog spasenja. Dobre i mirne okolnosti date su nam da se brižljivo utvrđujemo u duhovnom životu, činimo dobro i molimo se. Teške krize, stradanja i bolne nevolje dopuštene su zato da bi se naš um i srce konačno odrekli lažnih iluzija ovoga sveta i prestali da se oslanjaju na prolazno.
Stari čovek na svaki problem viče: „Hoću sve da znam! Hoću da razumem zašto se ovo dogodilo! Hoću da imam odgovor na sve i da sve kontrolišem!“ A mudar čovek tihog srca kaže: „Ništa ne želim da znam osim Hrista! Ništa ne želim od ovog života osim spasenja svoje duše!“
Pobedićemo depresiju, strah i malodušnost tek kada u sebi pobedimo zavisnost od ovog sveta, kao što ga je pobedio Hristos, koji je rekao: „U svetu ćete imati žalost; ali ne bojte se: Ja sam pobedio svet“ (Jn. 16, 33).
Prihvatanje sopstvenog Krsta
Zašto je, dakle, upravo Krst najbolje isceljenje duše? Prihvatiti svoj Krst znači prestati da se borimo sa sopstvenom stvarnošću. To znači skinuti sa svojih ramena nepodnošljiv teret pokušaja da promenimo sve oko sebe, prihvatiti život sa njegovim nesavršenostima i preuzeti odgovornost za red u sopstvenom unutrašnjem svetu.
U naše dane ljude pritiska ogroman teret teskobe. Događaji u svetu, ekonomske krize, vojni sukobi, bezbednosne pretnje, sve to izmiče tlo pod nogama. Ljudi postaju sumorni, ozbiljni i ogorčeni upravo zato što su se previše čvrsto uhvatili za ovaj svet koji se ruši. Kako onda živeti, a ne poludeti od brige za sebe i svoje bližnje? Odgovor se krije u traženju duhovne ravnoteže.
Što čovek više brine i zamišlja najgori mogući scenario za budućnost, to mu stvari teže polaze za rukom, jer teskoba parališe um. S druge strane, ako čovek upadne u ciničnu ravnodušnost i nebrigu, život će ga brzo sustići i naterati da snosi posledice svojih postupaka.
Radi ono što treba da radiš u materijalnom svetu, ali ni u jednom trenutku ne puštaj um iz srca. Kada um, poput divljeg, nekontrolisanog pastuva, juri kroz vesti, glasine i tuđa mišljenja, čovek se lako nađe u smrtonosnoj zamci depresije. Ali kada um siđe u srce i sjedini se sa njim u molitvenoj tišini, srce postaje jedno sa Bogom. A kada je ono jedno sa Bogom, šta na ovoj zemlji može da uplaši čoveka? Šta može da okove njegovu unutrašnju slobodu?
Praktični koraci ka slobodi
Da bi se bunar žive vode u nama očistio, a Krst iz teškog tereta pretvorio u krila, potrebni su jednostavni, ali redovni koraci.
Pre svega, potrebno je prestati sa haotičnim upijanjem informacija. Nema potrebe besciljno prelistavati desetine kanala ili površno čitati jednu za drugom duhovne knjige. Uzmite jednu duboku misao, jedan stih iz Svetog pisma ili kratku molitvu i „nosite“ je u srcu tokom celog dana. Udubljujte se u nju sve dok ne postane vaše trajno unutrašnje stanje.
Učite da razlikujete duševno od duhovnog. Histerična uzbuđenost, ushićenje koje sve preplavljuje ili trenutna euforija jesu varljive radosti ovoga sveta, nakon kojih neminovno slede emocionalni pad i praznina. Istinska duhovna radost je tiha, krotka i duboka. Ona ne zavisi od spoljašnjih okolnosti.
Ovladavajte umetnošću prepuštanja Bogu. Radosni i krotki ljudi žive lako ne zato što nemaju problema, već zato što su i sebe, i svoje bližnje, i čitav ovaj svet potpuno predali u ruke Božje. Oni žive spokojno, poput ptica nebeskih, izvršavaju svoje svakodnevne obaveze i ne muče sebe prividnim strahovima od sutrašnjeg dana.
U spasenju duše svako od nas mora da napravi izbor: šta nam je bliže, sloboda duha u Božjoj blagodati ili ropstvo uma u ljudskom egoizmu? Novi čovek uvek bira slobodu. Ići putem duhovne slobode znači biti istinski hrišćanin. Takav čovek može da živi u samom središtu svetske oluje, a ipak u njemu vlada jasna, blažena tišina. U toj slobodi blagodati rađa se upravo ono novo srce kojem nisu strašni ni stradanja, ni malodušnost, ni sama smrt.
BONUS VIDEO
Govoreći o duhovnim uzrocima ovakvog stanja, arhimandrit Jovan Jelenkov ističe da tuga može biti povezana sa odsustvom vere, kada čovek u svojoj nemoći prestaje da vidi svetlost i izlaz.
Sve veći broj ljudi muči anksioznost.
POGLEDAJTE JOŠ:
Gruhonjićev sledbenik sa blokaderske liste, preko veze ugurao ćerku u KBC Zemun! I to nije sve!
ŠOK-DETALJI NAKON SAOPŠTENJA DA SE UDAJE ĆERKA SAŠE POPOVIĆA! Udovica izašla u javnost i sve obelodanila!
DETALJI OD KOJIH SE OKREĆE ŽELUDAC! Kristijan Golubović izneo najgnusnije „prljavštine“ iz odnosa sa Kristinom!