UDOVICA POLOŽILA IKONU NA MRTVOG SINA, A ONO ŠTO SE DOGODILO PAMTI SE VEKOVIMA: Sutra slavimo Svetog Januarija, kome se pripisuju brojna čuda

Ime Svetog sveštenomučenika Januarija ne spada među najčešće pominjane u svakodnevnim razgovorima, ali njegovo stradanje i danas ima snažan odjek u pravoslavnoj tradiciji. Njegov praznik Srpska pravoslavna crkva obeležava 4. maja, podsećajući na episkopa koji nije odstupio od vere ni pred najtežim mukama.

Januarije je bio episkop u oblasti Kampanije, na prostoru današnje Italije, u vreme kada su hrišćani bili izloženi sistematskom progonu. Za vreme cara Maksimijana izveden je pred sud, gde je od njega traženo da se odrekne Hrista. Umesto toga, suočio se sa nizom surovih kazni.

Prema predanju, bacili su ga u oganj, ali vatra mu nije naudila. Opisuje se da se plamen utišao, dok je episkop stajao nepovređen i molio se. Mučenja su zatim nastavljena – telo su mu strugali gvozdenim četkama, sve do kostiju. Ni tada nije uzvratio mržnjom niti pokazao kolebanje.

Njegovo stradanje pratili su đakon Faust i čtec Disiderije, koji su, gledajući muke svog episkopa, i sami uhapšeni. U tamnici su im se pridružili đakoni Prokul i Sosije iz Puteola, kao i dvojica hrišćana, Evtihije i Akution. Svih sedam izvedeni su pred zveri, ali ih one nisu napale. Presuda je na kraju izvršena mačem.

Tela mučenika hrišćani iz Napulja preneli su potajno i sahranili u crkvi. Tu počinje deo predanja koji je kroz vekove posebno ostao u sećanju vernika.

Svedočanstvo koje nadilazi stradanje

Na grobu Svetog Januarija, prema crkvenom predanju, dogodila su se brojna čuda. Među njima se izdvaja priča o udovici koja je izgubila jedinog sina. U očajanju je uzela ikonu svetitelja i položila je na telo deteta, moleći se. Predanje beleži da je dečak tada oživeo.

Takve priče u pravoslavlju ne služe kao senzacija, već kao izraz vere u Božju silu koja deluje kroz svetitelje. One ukazuju na to da smrt, u hrišćanskom razumevanju, nije kraj.

Sveti Januarije postradao je 305. godine, ali njegovo ime i dalje živi u bogosluženju i predanju. Njegov primer ne počiva na velikim rečima, već na doslednosti – na spremnosti da se ostane pri veri i kada to nosi najteže posledice.

Na gubilište sa Simeonom bilo je izvedeno još 1000 hrišćana.

Od učenika do igumana, od progona do mirnog kraja, njegov put otkriva kako je mala monaška zajednica u Carigradu postala poslednja linija odbrane svetih ikona.

Podvižnik iz palestinske pustinje koji je kroz post, molitvu i tišinu izgradio put koji i danas nadahnjuje vernike da preispitaju sopstvene izbore.

Sećanje na ovog svetitelja iz 4. veka otkriva život ispunjen odricanjem, molitvom i verom koja je, prema predanju, ostavila trag i posle njegove smrti, kroz miro koje je lečilo i menjalo živote vernika.