OVO JE NAJOPASNIJA DEMONSKA ZAMKA! Starac Emilijan kaže da se iz nje retko ko izvukao!

U svakodnevici ispunjenoj brigama, neizvesnostima i tihim unutrašnjim borbama, čovek često i ne primeti trenutak kada se u njegovo srce useli tuga.

Ona ne dolazi uvek kao posledica velikih gubitaka ili teških događaja, već se neretko pojavljuje neprimetno, pod maskom umora, razočaranja ili prividne duhovne slabosti. Upravo zbog te svoje prikrivene prirode, tuga postaje jedna od najtežih prepreka na putu vere.

U pravoslavnom duhovnom iskustvu, posebna pažnja posvećuje se stanju duše.

Nije svaka žalost pogubna, ali postoji ona koja razara iznutra, koja oduzima snagu za molitvu, udaljava čoveka od bližnjih i stvara osećaj bezizlaza. Takva tuga ne donosi smirenje niti vodi ka pokajanju, već zarobljava i postepeno čini čoveka nemoćnim da se podigne.

Sveti oci su ukazivali da opasnost leži upravo u tome što se ovakvo stanje često pogrešno prepoznaje. Čovek može pomisliti da je njegova potištenost znak dubokog duhovnog preispitivanja, da je njegova unutrašnja težina izraz smirenja ili iskrenog kajanja.

Međutim, iza takvih osećanja neretko se krije zamka koja ga udaljava od istinske vere i nade.

Zato se kao neophodna vrlina ističe duhovna budnost – stalna pažnja nad sopstvenim mislima i osećanjima.

Bez nje, čovek lako može prihvatiti ono što mu šteti, verujući da time ide ispravnim putem. Upravo u toj nevidljivoj borbi odlučuje se snaga vere, jer onaj ko izgubi unutrašnju snagu, gubi i sposobnost da se odupre iskušenjima koja dolaze spolja.

Na to snažno opominju i reči starca Emilijana:

„Bolje je da padneš u šake lukavih demona, legeona demona, nego da padneš u ruke tuge, jer ona se teško prevazilazi. Zato budi trezven. Budi budan, da te tuga ne savlada. U suprotnom, pitanje je da li ćeš uspeti. Svaka tuga skriva neku zasedu. Koliko ljudi je postalo ulov demona tuge, koji svoje zasede postavlja svuda!

Koliko ima ljudi, koji sa ljubavlju traže Boga, toliko svojih mreža demon tuge baca, i ulov koji hvata je neizbrojiv. Jer tuga se skriva iza pretvarnog smirenja, iza lažnog pokajanja, iza lažnog doživljaja ljubavi Božje, iza bezbroj stvari, stoga se čovek, ne bivajući svestan toga, oberučke nje prihvata, i postaje sasvim beskoristan. Tuga je sposobna da uništi snagu u čoveku. Ne zaustavlja se sve dok te ne onesposobi i učini sasvim nemoćnim za bilo šta“.

Da biste se oslobodili straha, govorio je otac Teognost, treba imati veru, veru ne samo u Boga, jer i demoni veruju i drhte.

Pokajanje nije samo žal zbog učinjenog, već odluka da se život menja, da se greh ostavlja i da se krene putem vrline.

U pravoslavlju se greh ne posmatra samo kao prekršaj Božjeg zakona, već i kao rana u odnosu.

Optinski podvižnik objašnjava zašto neki ljudi moraju da odu od nas i kako da u tome pronađemo mir umesto gorčine.