OVA OSOBINA JE MAJKA SVAKOG ZLA: Sveti Jovan Zlatoust otkrio zašto od nje strada i onaj ko je poseduje, ali i svi koji su mu bliski

U jednoj kratkoj rečenici izgovorenoj gotovo usput, u pohvali koja nije bila upućena nama ili u tuđem uspehu koji se prebrzo poredi sa sopstvenim neuspesima, javlja se nevidljiva napetost koju je teško priznati, a još teže sakriti. Lice ostaje mirno, ali se unutrašnji ton menja. Umesto radosti zbog drugog, pojavljuje se osećaj gubitka, kao da nam je nešto oduzeto. Upravo tu počinje zavist – tiha, ali uporna duhovna deformacija koja menja način na koji gledamo ljude oko sebe.

Na to stanje, koje se često ne prepozna odmah, odgovara jedno od najoštrijih upozorenja hrišćanskog predanja, sadržano u učenju jednog od najvećih propovednika Crkve – Sveti Jovan Zlatoust. Njegove reči ne ostavljaju prostor za ublažavanje zavisti, već je prikazuju kao unutrašnje razaranje koje najpre pogađa onoga ko je nosi.

– Nema ničeg goreg od zavisti. Onaj ko zavidi, želeći da pogubi drugog, (duhovno) pogubljuje samog sebe. Oči zavidnikove su pomračene od žalosti. Zavidnik živi u neprestanoj smrti, sve ljude smatra svojim neprijateljima, čak i one koji ga ni na koji način nisu uvredili. On čak tuguje kada drugi ukazuju čast Bogu, a raduje se onome čemu se raduje đavo. Neko je stekao poštovanje kod ljudi? Ne zavidi mu, jer to nije (istinska) čast. Neko je poštovan pred Bogom? Potrudi se da mu postaneš sličan. Ali ti to ne želiš. Zašto onda, uz to, pogubljuješ sebe? Zašto odbacuješ i ono što imaš?

Ako nisi u stanju da mu se ugledaš i učiniš neko dobro, zašto onda činiš zlo? Ako ne možeš da mu budeš sličan po trudu, onda si, u krajnjem slučaju, dužan da se makar raduješ zajedno sa njim, da bi iz tog zajedničkog radovanja imao duhovnu korist. Jer često je dovoljna i sama dobra namera da bi čovek primio veliko dobro od Boga.

Prorok Jezekija veli da su Moavci bili kažnjeni jer su se radovali nesreći Izrailjaca (Jez. 35, 12). A bilo je i onih koji su se spasli zato što su tugovali zbog tuđih nevolja. Ako oni koji tuguju zbog tuđih nevolja imaju neku utehu, onda još veću utehu imaju oni koji se raduju tuđim počastima. Ako smo dužni da sastradavamo sa onima koji trpe Božju kaznu, tim pre ne treba da zavidimo onima kojima se ukazuje čast. Zavist je ljuta zver, nečista zver, zlo koje čovek sam sebi nanosi, porok za koji nema opravdanja, uzrok i majka svih zala.

U ovoj oštroj duhovnoj dijagnostici zavist se ne prikazuje kao prolazna slabost, već kao stanje koje menja čovekov odnos prema drugima i prema sebi. Zlatoust ne govori samo šta je zavist, već i šta ona postaje kada se u čoveku učvrsti.

Čitanje Jevanđelja za nedelju druge sedmice po Duhovima

Shutterstock/Anton Bildyaev

 

Poslanica Svetog apostola Pavla Rimljanima, začalo 81 (2,10-16)

10. a slava i čast i mir svakome koji čini dobro, a najpre Judejcu i Jelinu;  11. jer Bog ne gleda ko je ko.  12. Jer koji bez zakona sagrešiše, bez zakona će i izginuti; a koji pod zakonom sagrešiše, po zakonu će se osuditi.  13. Jer nisu pravedni pred Bogom oni koji slušaju zakon, nego će se opravdati oni koji ispunjavaju zakon.1

4. Jer kad neznabošci nemajući zakona čine od prirode što je po zakonu, oni nemajući zakon sami su sebi zakon;  15. oni dokazuju da je u srcima njihovim napisano ono što je po zakonu, pošto svedoči savest njihova, i pošto se misli njihove među sobom optužuju ili opravdavaju,  16. na dan kada Bog uzasudi tajne ljudske po jevanđelju mom kroz Isusa Hrista.

Jevanđelje po Mateju, začalo 9. (4,18-23)

18. A idući pokraj mora Galilejskog vide dva brata. Simona, zvanoga Petar, i Andreja, brata njegova, gde bacaju mrežu u more, jer behu ribari.  19. I reče im: „Hajdete za mnom i učiniću vas lovcima ljudi.”  20. A oni odmah ostaviše mreže i pođoše za njim. 

21. I otišavši odatle vide druga dva brata, Jakova Zevedejeva i Jovana brata njegova, u lađi sa Zevedejem, ocem njihovim, gde krpe mreže svoje, i pozva ih.  22. A oni odmah ostaviše lađu i oca svoga i pođoše za njim.  23. I prohođaše Isus po svoj Galileji učeći po sinagogama njihovim, i propovedajući jevanđelje o Carstvu, i isceljujući svaku bolest i svaku nemoć u narodu.

Svetitelj ukazuje da uslišenje molitve zavisi od unutrašnjeg stanja čoveka, pre svega od trpljenja i ljubavi prema bližnjima, jer upravo oni otvaraju ili zatvaraju put Božijem odgovoru.

Veliki pravoslavni duhovnik iz 19. veka podseća da bez poslušnosti Bogu nema ni večne bliskosti, čak ni među najbližima.

Umesto uobičajenog unutrašnjeg otpora, svetitelj opisuje neočekivan pristup i ukazuje da se izlaz ne nalazi u pojačanoj borbi, već u smirenju koje prekida napad i menja njegov pravac.

Svetitelj i čudotvorac opisuje kako su ga uvrede i klevete, umesto da ga slome, naučile slobodi, smirenju i ljubavi oslobođenoj potrebe za ljudskim odobravanjem.