KADA SE RASTAJETE SA LJUDIMA, OBAVEZNO UČINITE OVO DA BISTE BILI MIRNI: Prepodobni Mojsije Optinski upozorava na veliku grešku koju skoro svi prave

Jutrenja

Jevanđelje po Jovanu, začalo 64 (20,11-18)

11. A Marija stajaše napolju kod groba i plakaše. I kada plakaše nadviri se nad grob  12. I vide dva anđela u belim haljinama gde sede, jedan čelo glave, a drugi čelo nogu, gde beše ležalo telo Isusovo.  13. I oni joj rekoše: „Ženo, što plačeš?“ Reče im: „Zato što uzeše Gospoda mog, i ne znam gde ga položiše.“  14. I ovo rekavši, obazre se natrag i ugleda Isusa gdje stoji, i ne znađaše da je Isus. 

15. Reče joj Isus: „Ženo, što plačeš? Koga tražiš?“ Ona, misleći da je gradinar, reče mu: „Gospodine, ako si ga ti odnio, kaži mi gde si ga položio, i ja ću ga uzeti.“  16. Isus joj reče: „Marija!“ Ona, okrenuvši se, reče mu: „Ravuni“, što će reći: „Učitelju!“  17. Reče joj Isus: „Ne dotiči me se, jer još nisam uzišao Ocu svom; nego idi braći mojoj i kaži im: Uzlazim Ocu mom i Ocu vašem, i Bogu mom i Bogu vašem.“  18. A Marija Magdalina otide i javi učenicima da je videla Gospoda i da joj ovo reče.

Liturgija

Dela svetih apostola, začalo 38 (16,16-34)

16. Dogodi se pak kad iđasmo na molitvu da nas srete jedna robinja koja imaše duh pogađački i gatajući donošaše veliki dobitak svojim gospodarima.  17. Ova pođe za Pavlom i za nama, i vikaše govoreći: „Ovi su ljudi sluge Boga Višnjega, koji nam javljaju put spasenja.“  18. I ovako činjaše mnogo dana. A kada se Pavlu dosadi, okrenu se i reče duhu: „Zapovedam ti imenom Gospoda Isusa Hrista, iziđi iz nje!“ I iziđe u taj čas.  19. A kada videše njeni gospodari da izađe nada njihovog dobitka, uzeše Pavla i Silu i odvukoše ih na trg pred poglavare. 

20. I kad ih dovedoše vojvodama, rekoše: „Ovi ljudi uzbunjuju naš grad, a Jevreji su,  21. I propovedaju običaje koje nama ne priliči primati ni tvoriti, jer smo Rimljani.“  22. I sleže se narod na njih, i vojvode im razdreše haljine, i zapovediše da ih šibaju.  23. I pošto im udariše mnogo batina, baciše ih u tamnicu, i zapovediše tamničaru da ih dobro čuva.  24. Primivši takvu zapovest, on ih baci u najdonju tamnicu i noge im metnu u klade. 

25. A oko ponoći Pavle i Sila moljahu se i slavljahu Boga; a sužnji ih slušahu.  26. Odjednom pak nastade veliki zemljotres, tako da se potresoše temelji tamnice; i odmah se otvoriše sva vrata i svima spadoše okovi.  27. A kad se probudi tamničar i vide otvorena vrata tamnička, izvadi nož i htede da se ubije, misleći da su sužnji pobegli.  28. A Pavle povika jakim glasom govoreći: „Ne čini sebi zla nikakva, jer smo svi ovde!“  29. A on zaiskavši svetiljku ulete i drhteći pade pred Pavla i Silu; 

30. I izvevši ih napolje reče: „Gospodo, šta mi treba činiti da se spasem?“  31. A oni rekoše: „Veruj u Gospoda Isusa Hrista i spašćeš se ti i sav dom tvoj.“  32. I govorahu mu reč Gospodnju, i svima u domu njegovu.  33. I uzevši ih u onaj čas noći opra im rane; i odmah se krsti on i svi njegovi.  34. I uvede ih u svoj dom i postavi trpezu, i radovaše se sa svim domom svojim što je poverovao u Boga.

Jevanđelje po Jovanu, začalo 34 (9,1-38)

1. I prolazeći vide čoveka slepa od rođenja.  2. I zapitaše ga učenici njegovi govoreći: „Ravi, ko sagreši, ovaj ili roditelji njegovi, te se rodi slep?“  3. Isus odgovori: „Ne sagreši ni on ni roditelji njegovi, nego da se jave dela Božija na njemu.  4. Meni valja činiti dela Onoga koji me posla, dok je dan. Dolazi noć kad niko ne može raditi.  5. Dok sam u svetu, svetlost sam svetu.“ 

6. Rekavši ovo, pljunu na zemlju i načini blato od pljuvačke, i pomaza blatom oči slepome.  7. I reče mu: „Idi umij se u banji Siloamskoj“, što prevedeno znači: poslan. On ode, dakle, i umi se, i dođe gledajući.  8. A susedi i oni koji ga behu videli pre da beše slep govorahu: „Nije li ovo onaj što je sedio i prosio?“  9. Jedni govorahu da je on, a drugi da je nalik na njega. On govoraše: „Ja sam.“  10. Tada mu govorahu: „Kako ti se otvoriše oči?“  11. On odgovori i reče: „Čovek koji se zove Isus načini blato, i pomaza oči moje, i reče mi: idi u banju Siloamsku i umij se. I kad otidoh i umih se, progledah.“ 

12. Tada mu rekoše: „Gdje je on?“ Reče: „Ne znam.“  13. Onda njega, nekadašnjega slepca, odvedoše farisejima.  14. A beše subota kad Isus načini blato i otvori mu oči.  15. A fariseji ga tada opet pitahu kako progleda. A on im reče: „Blato mi metnu na oči, i umih se i vidim.“  16. Tada govorahu neki od fariseja: „Nije ovaj čovek od Boga, jer ne svetkuje subotu.“ Drugi govorahu: „Kako može čovek grešan takva znamenja činiti?“ I nasta razdor među njima.  17. Opet rekoše slepcu: „Šta ti veliš za onoga što otvori oči tvoje?“ A on reče: „Prorok je.“ 

18. Tada Judejci ne verovaše za njega da je bio slep i progledao, dok ne dozvaše roditelje toga što je progledao,  19. i zapitaše ih govoreći: „Je li ovo sin vaš za koga vi kažete da se rodi slep? Kako, dakle, sada vidi?“  20. A roditelji njegovi odgovoriše im i rekoše: „Znamo da je ovo sin naš, i da se rodi slep;  21. a kako sada vidi ne znamo, ili ko mu otvori oči mi ne znamo: sam je već odrastao, pitajte njega, neka sam kaže za sebe.“  22. Ovo rekoše roditelji njegovi jer se bojahu Judejaca; jer se Judejci već behu dogovorili da bude odlučen od sinagoge ko god njega prizna za Hrista. 

23. Zato rekoše roditelji njegovi: „Odrastao je, njega pitajte.“  24. Tada po drugi put dozvaše čoveka koji je bio slep, i rekoše mu: „Podaj slavu Bogu, mi znamo da je onaj čovek grešan.“  25. A on odgovori i reče: „Je li grešan, ne znam; jedno znam – da ja beh slep, i sada vidim.“  26. Tada mu opet rekoše: „Šta ti učini? Kako otvori oči tvoje?“  27. Odgovori im: „Već vam kazah i ne slušaste. Šta opet hoćete da čujete? Da nećete i vi da postanete učenici njegovi?“ 

28. Oni ga izgrdiše i rekoše: „Ti si učenik njegov, a mi smo učenici Mojsejevi.  29. Mi znamo da je Mojseju govorio Bog; a ovoga ne znamo otkuda je.“  30. Odgovori čovek i reče im: „U tome i jeste čudo što vi ne znate otkuda je, a on otvori oči moje.  31. A znamo da Bog ne sluša grešnike; nego ako ko Boga poštuje i volju njegovu tvori, toga sluša.  32. Otkako je veka nije se čulo da iko otvori oči rođenome slepcu.  33. Kad on ne bi bio od Boga, ne bi mogao ništa činiti.“ 

34. Odgovoriše i rekoše mu: „Ti si se rodio sav u gresima, pa ti nas da učiš?“ I isteraše ga napolje.  35. Ču Isus da ga isteraše napolje, pa našavši ga reče mu: „Veruješ li ti u Sina Božijega?“  36. On odgovori i reče: „A ko je on, Gospode, da u njega verujem?“  37. A Isus mu reče: „I vidio si ga i onaj koji govori s tobom, taj je.“  38. A on reče: „Verujem, Gospode!“ I pokloni mu se.

U jednoj od svojih pouka Svetogorac otkriva gde počinje gubitak unutrašnjeg mira i zašto se upravo tu krije prekretnica između rasutosti i molitvenog spokojstva.

Dok ljudi danas burno reaguju na uvrede, otkrivaju tuđe mane i ulaze u bespotrebne sukobe, ruski svetitelj ostavio je jednostavne savete o ćutanju, smirenju i molitvi kao putu ka unutrašnjem miru i duhovnoj snazi.

Snažna poruka svetogorskog starca otkriva kako pravoslavlje gleda na bol, ćutanje i iskušenja kroz koja čovek prolazi tokom života.

Svetitelj objašnjava zašto se čovek i nakon izgovorenog praštanja vraća u vrtlog samoprekora i kako se iz tog začaranog kruga izlazi ka miru koji ne traži novo suđenje sebi.