IKONA NIJE AMAJLIJA, SVETITELJ NIJE ČUDOTVORAC KOJI ISPUNJAVA ŽELJE: Sveštenici otkrivaju najveće zablude vernika

Svetitelji zauzimaju posebno mesto u životu pravoslavnih vernika. Njihova imena nose porodice, njima su posvećeni hramovi, praznici se obeležavaju u crkvenom kalendaru, ali i kroz krsnu slavu, a njihove ikone nalaze se u domovima vernika. Ipak, način na koji se svetitelji doživljavaju u narodu ponekad prevazilazi ono što pripada zvaničnom crkvenom učenju. Zato se postavlja pitanje gde prestaje molitveno poštovanje, a gde počinju narodna tumačenja koja su se vekovima prenosila.

Prema pravoslavnom učenju, svetitelji nisu božanstva niti bića koja samostalno upravljaju ljudskim životima. Crkva ih poštuje jer su svojim životom svedočili veru i pokazali put približavanja Bogu. Oni se ne obožavaju, već poštuju kao ljudi koji su svoj život posvetili veri i koji se smatraju molitvenim zastupnicima vernika pred Bogom. Kroz istoriju su se oko pojedinih svetitelja razvila narodna predanja. Ljudi su ih povezivali sa zaštitom putnika, zdravljem i različitim životnim potrebama, ali Crkva podseća da svetitelji nisu nosioci posebne moći nad određenim oblastima života, već primeri vere i zajednice sa Bogom.

Zašto narod pojedine svetitelje posebno poštuje?

Pojedini svetitelji vekovima su bliski narodu, pa su oko njihovih života nastajala različita predanja. Sveti Nikola jedan je od najpoštovanijih svetitelja u pravoslavlju. Crkva ga pamti kao velikog arhijereja koji je život posvetio veri, služenju ljudima i milosrđu. Narodna tradicija ga je povezala sa zaštitom putnika, moreplovaca i domaćinstava, dok je crkveni pogled usmeren pre svega na njegovu veru i život.

Slično je i sa Svetim Georgijem, velikomučenikom koji je stradao zbog vere i ostao veran Hristu. U narodnoj tradiciji povezuje se sa dolaskom proleća, zaštitom stoke i plodnošću zemlje, ali ta značenja nisu deo crkvenog učenja. Ovakva predanja pokazuju kako su ljudi kroz vekove uz imena svetitelja vezivali svoje nade i svakodnevne potrebe.

Ikona svetitelja nije talisman

U pravoslavnom učenju, ikona nije ukras niti predmet kojem se pripisuje samostalna moć, već izraz vere i podsetnik na ličnost koja je na njoj predstavljena.Na opasnost da se ikona shvati kao predmet koji sam po sebi poseduje posebnu moć upozorio je protojerej-stavrofor Zoran Đurović.

– Ikona nije amulet ili nekakav sveti objekat, predmet, utvara – rekao je on, objašnjavajući da se njen smisao ne nalazi u materijalu od kojeg je napravljena.

Govoreći o njenom mestu u molitvenom životu, otac Zoran je naglasio:

– Ikona je sveta samo u ovom molitvenom procesu, susretu između čoveka koji se moli svetome predstavljenom na ikoni.

Vernik se pred ikonom ne obraća drvetu, boji ili materijalu, već se kroz nju usmerava ka Bogu i svetitelju. Čast koja se ukazuje ikoni odnosi se na prikazani lik, a ne na predmet od kojeg je napravljena.

O smislu ikone govorio je i protojerej-stavrofor Radomir Stanišić, podsećajući da se kroz nju ne poštuje materijal, već svetitelj čiji je lik predstavljen. Ikona nije predmet kojem se pripisuje samostalna sila, već podsticaj na molitvu i sećanje na život onoga ko je svedočio veru. Ipak, u narodnoj praksi postoje i drugačija shvatanja, pa neki ljudi određene ikone posmatraju kao predmete koji sami po sebi čuvaju kuću, donose sreću ili štite od nesreće. Takvo razumevanje nije u skladu sa crkvenim učenjem, jer se moć tada pripisuje predmetu, a ne veri i odnosu čoveka prema Bogu.

Otac Makarije: „Važno je da znate koji svetitelj se nalazi na ikoni i da mu se obratite s odgovarajućom molitvoma“

Printscreen/Youtube

 

Mnogi vernici se pitaju kako se pravilno celiva ikona i kojim redom joj se pokloniti u hramu, često se usredsređujući na formu, a zanemarujući suštinu. Arhimandrit Makarije, iguman Manastira Fenek objašnjava da stroga pravila nisu najvažnija, već iskren odnos prema svetitelju.

– Redosled celivanja nije toliko važan, važno je da to radimo iz vere i sa poštovanjem – poručuje otac Makarije, podsećajući da ikona nije samo predmet, već podsećanje na svetitelja i poziv na molitvu. Celivanje ikone treba da bude praćeno prekrštavanjem i poklonom, ali pre svega unutrašnjom verom, a ne pukim ispunjavanjem forme.

– Važno je da znate koji svetitelj se nalazi na ikoni i da mu se obratite s odgovarajućim molitvama. Najpre se celiva ikona svetitelja kojem je crkva posvećena, zatim ikona Spasitelja, a potom Majke Božje. Ukoliko postoje i druge ikone, one se celivaju nakon toga. Ovaj postupak je jednostavan i počiva na iskrenoj veri, a ne na formalnim pravilima.

Između poštovanja i pogrešnog razumevanja

Odnos prema svetiteljima pokazuje granicu između vere i narodnog predanja. Kada svetitelji čoveka podstiču na molitvu, pokajanje, ljubav prema bližnjima i ugledanje na njihov život, takvo poštovanje je u skladu sa crkvenim učenjem. Ali kada se svetitelji posmatraju kao oni koji samostalno ispunjavaju želje ili utiču na životne događaje, gubi se smisao pravoslavnog razumevanja.

Crkva ne odbacuje ljubav naroda prema svetiteljima, ali podseća da oni nisu zamena za Boga niti čuvari ljudske sudbine. Njihovi životi su primeri vere, istrajnosti, milosrđa i ljubavi prema bližnjima, a njihova poruka jeste da čovek kroz veru može pronaći snagu za suočavanje sa životnim teškoćama.

Obeležavanje svetitelja zaštitnika porodice kroz vekove je sačuvalo svoje mesto u životu srpskih porodica, ali su se uz molitvu, slavski kolač i sveću razvili i brojni narodni običaji koji nisu deo crkvenog učenja

Vekovima se među vernicima prenosi da se na praznike obeležene crvenim slovom ništa ne sme raditi, ali mnoga takva pravila nisu deo crkvenog učenja.

Božić, Vaskrs, Bogojavljenje i druge velike praznike prate brojna narodna tumačenja i običaji, ali crkveno učenje njihov smisao vidi u duhovnoj poruci, a ne u predskazanjima.

Društvene mreže, pa i neki sajtovi, puni su „pravila“ koja se predstavljaju kao pravoslavna tradicija. Otkud toliko zabrana, zašto ih ljudi prihvataju kao istinu i šta zapravo poručuje Crkva o postu, praznicima i hrani?