Reč ume da zatvori čoveka brže nego bilo kakva zabrana. Dovoljna je jedna pogrešna rečenica izgovorena u želji da nekoga „ispravimo“, pa da između dvoje ljudi nastane zid koji se dugo ne ruši. Upravo tu počinje pitanje koje retko postavljamo: da li je važnije šta govorimo ili kako to činimo?
Na to je odgovorio starac Tadej Vitovnički, ostavljajući pouku koja ne traži mnogo reči, ali menja način na koji ih koristimo:
– Kada želiš nekoga da poučiš dobru, poštuj ga rečima ljubavi. Jer ništa u toj meri ne podstiče čoveka na stid, niti ga išta tako pokreće da odbaci svoj porok i da se okrene dobru, kao poštovanje koje mu ukazuješ.
Ova misao ne ukida potrebu da ukažemo na grešku, ali menja put kojim do nje dolazimo. Umesto pritiska – dostojanstvo. Umesto osude – poštovanje koje drugome ostavlja prostor da sam prepozna gde greši. Na kraju, razlika između reči koje povređuju i onih koje menjaju često je nevidljiva spolja, ali presudna iznutra. A upravo u toj razlici, kako podseća starac Tadej, počinje svaka istinska promena.
Čitanje Jevanđelja za utorak 3. sedmice po Vaskrsu
Dela svetih apostola, začalo 18 (8,5-17)
5. A Filip sišavši u grad samarijski propovedaše im Hrista. 6. A narod je pazio jednodušno na ono što im govoraše Filip, slušajući i gledajući znake koje činjaše; 7. jer duhovi nečisti s velikom vikom izlažahu iz mnogih koji ih imahu, i mnogi uzeti i hromi ozdraviše. 8. I bi velika radost u gradu onome. 9. A beše otpre u gradu neki čovek, po imenu Simon, koji čaraše i dovođaše u čudo narod samarijski, govoreći da je on nešto veliko. 10. Njega svi pažljivo slušahu, i malo i veliko, govoreći: „Ovo je velika sila Božija.“ 11. A zato ga slušahu pažljivo što ih je mnogo vremena činima zadivljavao.
12. No kada poverovaše Filipu koji propovedaše jevanđelje o Carstvu Božijemu i o imenu Isusa Hrista, krštavahu se i ljudi i žene. 13. Tada i sam Simon poverova i krstivši se ostade kod Filipa; i gledajući znake i čuda velika gde se zbivaju, divljaše se vrlo. 14. A kad čuše apostoli u Jerusalimu da je Samarija primila reč Božiju, poslaše im Petra i Jovana. 15. Ovi sišavši pomoliše se Bogu za njih da prime Duha Svetoga; 16. jer još ni na jednoga od njih ne beše sišao, nego behu samo kršteni u ime Gospoda Isusa. 17. Tada polagahu ruke na njih, i oni primahu Duha Svetoga.
Jevanđelje po Jovanu, 20. zač. (6,27-33)
27. Trudite se ne za jelo koje prolazi, nego za jelo koje ostaje za život večni, koje će vam dati Sin Čovečiji, jer ovoga potvrdi Bog Otac. 28. A oni mu rekoše: „Šta da činimo da bismo tvorili dela Božija?“ 29. Odgovori Isus i reče im: „Ovo je delo Božije da verujete u Onoga koga On posla.“ 30. A oni mu rekoše: „Kakav, dakle, znak ti pokazuješ da vidimo i da ti verujemo? Šta ti činiš? 31. Očevi naši jedoše manu u pustinji, kao što je napisano: ‘Hleb sa neba dade im da jedu.'“ 32. Tada im reče Isus: „Zaista, zaista vam kažem: nije vam Mojsej dao hleb sa neba nego Otac moj daje vam istiniti hleb sa neba; 33. Jer hleb je Božiji onaj koji silazi s neba i daje život svetu.“
Pouka sveštenika objašnjava kako izgovorene reči imaju poseban značaj i zašto ostaju u upotrebi sve do Spasovdana, četrdeset dana nakon Vaskrsa
U vremenima ličnih borbi i nevidljivih pritisaka, reči jednog optinskog starca otkrivaju drugačije čitanje životnih teškoća i nude neobično smirenje koje ne dolazi spolja, već iznutra.
Dok se rešenja traže u brzom olakšanju i spoljnim sredstvima, pouka jednog od najvećih srpskih duhovnika 20. veka ukazuje na dublji uzrok unutrašnje praznine i put ka njenom prevazilaženju.
Jedan od najvećih pravoslavnih svetitelja u jednoj rečenici sažima iskustvo trenutka u kojem se, uprkos utisku kraja, pokreće nešto drugo.
POGLEDAJTE JOŠ:
ZBOG JEDNE GREŠKE ODMOR SE MOŽE PRETVORITI U NOĆNU MORU! Za Prvi maj nigde ne krećite dok ovo ne isproveravate!
NEVIĐENI KOLAPS U SKUPŠTINI LAŽNE DRŽAVE! Glasanje počelo i bez 80 poslanika!
HITNO OGLAŠAVANJE TAMARE RADOMAN NAKON VESTI DA SE ANGELINA STANOJLOVIĆ UDALA! Iza svega stoji PODLA SPLETKA rijaliti fanatika?!