Ako uđete u hram tokom ove sedmice, koja se u crkvenom kalendaru naziva Svetla, odmah ćete primetiti da nešto nije kao inače. Naviknemo se na sve, pa i na poredak u hramu. Tokom dugog posta pogled se navikne na zatvoreno. Nekoliko sedmica smo stajali pred zatvorenim carskim dverima i zavesom, i to nam je delovalo prirodno. Ta distanca nam je bila potrebna da bismo jasnije sagledali svoje greške. Oltar je bio skriven, molili smo se ne videći šta se tamo zbiva.
I odjednom, Svetli ili Vaskršnji ponedeljak. Pogled po navici traži oslonac u zatvorenim krilima dveri, ali kao da ga više ne nalazi. Umesto zida pred nama ukazuje se prostor na koji nismo navikli. Vidiš Presto, vidiš kako sveštenik pokriva Čašu ili se duboko saginje nad otvorenim Jevanđeljem. Sve ono što se tokom godine pažljivo skrivalo od slučajnih pogleda sada je otkriveno. Odmah postaje jasno da se nešto u poretku sveta promenilo. Bog više nije skriven od nas.
Od lake prepreke do visokog zida
Ti visoki zidovi ispunjeni ikonama nisu oduvek postojali u hramovima. U prvim vekovima sve je bilo jednostavnije. Hrišćani drevnih zajednica molili su se pred niskom pregradom, templonom. To je bila prozračna rešetka kroz koju se mogao videti svaki pokret sveštenoslužitelja. Zajednica je živela u istom ritmu sa oltarom. Tajna Evharistije bila je zajednička.
Zidovi su rasli postepeno, sloj po sloj. Vek za vekom dodavani su novi redovi ikona, sve dok do četrnaestog veka ikonostas nije postao potpuna prepreka. Iza njega je gotovo sve ostalo sakriveno.
U crkvenom pamćenju sačuvano je razumevanje da takva pregrada nije nastala slučajno. Postalo nam je teško da podnesemo svetost kao neposrednu blizinu onoga što prožima i obasjava dušu.
Skrivali smo se od zaslepljujućeg prisustva Božijeg iza zlata i drveta. Distanca je postala naše utočište, način da ne oslepimo pre vremena. Sami smo podizali te zidove, osećajući da još nismo spremni da živimo pod otvorenim nebom.
U Jerusalimskom hramu visila je ogromna, izuzetno teška zavesa. Gusta tkanina iza koje je mogao da uđe samo prvosveštenik, i to jednom godišnje. Bila je tu da čovek ne bi postradao od veličine blagodati koja se tamo skrivala. Kada je Hristos postradao, ta zavesa se rascepila. Sama. Odozgo nadole. Kao da ju je nečija nevidljiva ruka razdrala. Taj trenutak je sve preokrenuo. Dotadašnji poredak, u kome je Bog bio odvojen od ljudi pravilima i zidovima, prestao je da važi. Put je otvoren. Carske dveri koje tokom Svetle sedmice stoje širom otvorene samo nas podsećaju na tu jednom zauvek razderanu zavesu. Razdvajanja više nema.
Sedam dana bez granice
Tipik za ovih sedam dana strog je i zadivljujuće lep: dveri se ne zatvaraju. Uopšte. One su otvorene i onda kada u hramu nema nikoga. Ulazna vrata su zaključana, a dveri unutra ostaju otvorene. Niko u praznom hramu ne gleda u oltar, niko ne vidi Presto, ali granica između božanskog i ljudskog ipak je uklonjena.
Tih dana i glas sveštenika dopire do naroda bez prepreke. Za nekoliko dana naviknemo se na taj prostor i već sredinom sedmice počinje da nam izgleda kao da je tako oduvek bilo. Pogled se privikava na dubinu, zapaža nabore na pokrovu Prestola, čestice prašine koje igraju u zracima iz oltarskih prozora. Dišemo punim plućima.
Prođeš, ugledaš Čašu i razumeš: ti si kod kuće, više nisi posmatrač na pragu velike Tajne. Dato nam je da vidimo sve.
Ta otvorenost nešto menja u čoveku. Postaje jasno da je Carstvo nebesko dom Oca u kome su vrata širom otvorena. I sva ta pozlaćena rezbarija ikonostasa, koja obično deluje tako značajno i trajno, ove sedmice izgleda kao prozor kroz koji susrećemo Boga. Učimo da se ne plašimo te blizine, da gledamo u lice Tajni bez nekadašnjeg straha.
Hleb na pragu oltara
Ispred otvorenih dveri tokom cele sedmice stoji artos. To je veliki pashalni hleb koji nas podseća na prisustvo Hrista među Njegovim učenicima. Biće podeljen narodu tek u Svetlu subotu, kada se dveri ponovo zatvore. Do tada stoji na najvidljivijem mestu, upravo tamo gde se naš pogled nekada zaustavljao na zatvorenim krilima.
To podseća na domaćina koji je izašao u susret gostima i zastao na pragu. Stoji i čeka.
Prisustvo artosa čini otvorenost oltara gotovo opipljivom. Bog je izašao u susret čoveku, Sam skrativši rastojanje do kraja. Stojimo kraj tog hleba i shvatamo: večnost je sada na dohvat ruke.
Do kraja sedmice postajemo drugačiji. To navikavanje na otvoreno nebo ne prolazi bez traga. Počinjemo da primećujemo da su i ljudi oko nas nekako bliži i razumljiviji. Kada između tebe i oltara nema zida, počinju da pucaju i zidovi između tebe i bližnjeg. Svi se nalazimo u istoj svetlosti, u istom prostoru, pred jednom Čašom. Ta zajednica u Hristu je nešto najistinitije što se u ovim danima može doživeti.
Kada se dveri ponovo zatvore
U subotu uveče krila dveri polako će se približiti jedno drugom. U tom trenutku ima i tihe tuge, kao da se zatvara prozor kroz koji smo tek naučili da gledamo. Ali i to zatvaranje ima svoj smisao. Još živimo u vremenu koje prolazi. Još smo na putu ka Nebu. Taj kratki dodir bio je dar unapred, ali nam je potrebno vreme da naučimo da živimo u takvoj svetlosti.
Vratićemo se svakodnevici, svojim brigama i poslovima. Ikonostas će se ponovo zatvoriti i ponovo ćemo se moliti ne videći oltar. Ali u nama će ostati osećaj: zida više nema.
Zatvorene dveri u običnim danima podsećaju nas na našu nemoć. Potrebno nam je da sazrevamo za punoću radosti, put ka Carstvu traži trud i dugu unutrašnju borbu.
Ali već znamo šta je tamo, iza dveri. Tamo je svetlost. I čak i kada se drvena krila ponovo zatvore, znaćemo da je to samo privremena prepreka. Zavesa je jednom zauvek razderana. Spasitelj, kao Hleb života, stajao je na pragu oltara i pozivao nas k Sebi.
Sveštenik Ruske pravoslavne crkve ukazuje na pogrešna verovanja, otkriva simboliku najvažnijih nijansi i objašnjava zašto pojedine tonove ipak treba zaobići
U drevnoj svetinji, poglavar Srpske pravoslavne crkve govorio je o Hristovom silasku u smrt kao pobedi nad najvećim neprijateljem čoveka, dok su vernici poneli snažnu poruku nade i utehe.
U paraklisu posvećenom Vaskrsenju Hristovom liturgiju su služili sveštenik Branislav Jocić, koordinator Verskog dobrotvornog starateljstva za pomoć porodici, i sveštenik Gligorije Marković, duhovnik paraklisa i Specijalne zatvorske bolnice
Snažna beseda arhijerejskog namesnika podgoričko-kolašinskog otvorila je pitanje suštine vere i upozorila da se susret sa Bogom ne svodi na spoljašnje oblike, već na živo učešće u liturgiji i delatnu ljubav prema Hristu.
POGLEDAJTE JOŠ:
HOROSKOP ZA SREDU 15. APRIL: Lavovi, moguć je priliv novca, Ovnovima je moguća ljubav na prvi pogled!
Ovo ime je u Jugoslaviji bilo jedno od najlepših: Ima samo 4 slova i dan danas krasi devojčice
PREDSEDNIK IRANA ZAŠTITIO PAPU OD TRAMPA I PORUČIO: „Neprihvatljivo je skrnavljenje lika Isusa Hrista“