ZAŠTO SE LJUDI BOGA SETE TEK KADA SVE DRUGO PROPADNE: Vladika Nikolaj otkriva zbog čega čovek najglasnije moli onda kada izgubi svaki oslonac

Pred čovekom koji veruje samo onome što može da dotakne rukom, izmeri ili objasni, vladika Nikolaj Velimirović otvara staro, ali i danas bolno pitanje: kome se čovek zapravo obraća kada ostane bez izlaza? U besedi za subotu 5. sedmice po Vaskrsu, kroz reči proroka Jeremije, on govori o ljudima koji su „drvetu rekli: ti si otac moj“, upozoravajući da se svako ko zaboravi lice Božje neminovno vraća Bogu tek onda kada ga pritisne nevolja.

Beseda o tome kako će se posramiti idolopoklonici

„Posramiće se oni… koji govore drvetu: ti si otac moj; i kamenu: ti si me rodio. Jer meni okrenuše leđa, a ne lice; a kad su u nevolji govore: ustani i izbavi nas!“ (Jerem. 2, 26–27)

Vaistinu, posramiće se svi oni, braćo, koji ne vide dalje od drveta i kamena i koji u bezumlju svome govore: čovek je sav od bilja i minerala i sa njim biva ono isto što i s biljem i mineralima.

Okrenuti leđima Tvorcu, oni i ne mogu da vide drugo do stvorenja, i, zaboravljajući Tvorca, oni stvorenja oglašuju Tvorcem. Priroda je, vele, čoveka i stvorila i rodila; zato je čovek manji od prirode, niži od prirode, sluga u krilu prirode, rob na lancu prirode, mrtvac u grobu prirode.

Posramiće se oni koji tako govore kada padnu u nevolju i zavikaće k Bogu: ustani i izbavi nas!

Zašto viču Bogu: „Ustani?“ – kao da Bog leži! Ne leži Bog, nego stoji, stoji i čeka da usluži svakoga ko s verom i smirenjem ište uslugu od Njega. No oni koji su se ljubili s drvetom i kamenom, dok su se uzdali u svoju silu – oni su Ga oborili u životu svome i izbacili Ga iz života svoga. Zato, kad ih pritisne nevolja, viču Mu: ustani!

A Gospod je krotak, i ustaje, i hodi u pomoć svakom pokajniku. Neka se grešnik pokaje istinski i, odbacivši grešnu svoju ljubav, neka se vrati ljubavi k Bogu, pa će mu Bog pomoći. Neka okrene leđa mrtvom drvetu i kamenu, a lice k Bogu živome, i Bog će ga izbaviti. Jer Svemogući nije zlopamtljiv i osvetljiv. Niti je On stvorio ljude za smrt, nego za život.

O braćo, ne tražimo pomoći u bespomoćnih, niti života u beživotnih. Okrenimo se licem ka živome Stvoritelju našem, koji nam je i dao lice sjajnije od lica svake zemaljske tvari. Vratimo se od zapadne stranputice ka istočnome putu, jer je na ovome putu spasenje. Samo požurimo, dok naš poslednji dan na zemlji ne utone u mrak zapada.

Tumačeći reči apostola Pavla, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički u svojoj besedi za utorak 4. sedmice po Vaskrsu ruši uobičajeno shvatanje moći.

U besedi za utorak 5. sedmice po Vaskrsu, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o Hristovoj ljubavi koja ne prolazi kroz filter ljudskog razuma i pokazuje šta se u čoveku zapravo opire onome što bi ga moglo preobraziti.

Prema tumačenju Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog, apostol Pavle ne govori o simbolici, već o stvarnom stanju čoveka koji bez Hristove svetlosti ostaje „bez života“.

U besedi Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog za četvrtak pete sedmice po Vaskrsu otkriva se slika reči koja ne miluje, već razotkriva: pred njom se vidi da li čovek postaje mekši ili se još jače zatvara u sebe.