ZAŠTO BOG PREDAJE DOBRE LJUDE U RUKE ZLIH? Potresna poruka Prepodobnog Simeona Persijskog!

U životu se često postavlja pitanje zašto su upravo dobri ljudi meta nepravde i zlih postupaka. Odgovor koji daje pravoslavno iskustvo ne traži uzrok samo u spoljašnjem svetu, već pre svega u stanju ljudskog srca.

Dobrota, smirenje i spremnost na praštanje ne pružaju otpor kakav pružaju gordost i sila, pa oni koji su skloni zlu u takvim ljudima vide lakšu metu za svoje postupke.

Zli ljudi najčešće ne podnose ono što ih razobličava. Pred istinskom dobrotom, njihova savest, iako često potisnuta, biva uznemirena. Umesto da se promene, oni neretko pokušavaju da potisnu ili povrede upravo one koji ih podsećaju na ono što sami nisu. Zato napad često nije usmeren na slabost dobrih, već na snagu njihove unutrašnje čistoće.

Sa druge strane, dobri ljudi, zbog svoje savesti i osećajnosti, ne ulaze lako u sukob i ne uzvraćaju istom merom. Upravo ta spremnost na trpljenje i razumevanje, koja je vrlina, u očima zlih postaje prostor za nepravdu. Tako se stvara privid da su dobri slabiji, iako je u pitanju sasvim suprotno – unutrašnja snaga koja ne traži da se dokazuje silom.

Pravoslavno učenje vidi i dublji smisao u tome: kroz nepravdu i iskušenja, dobrota se potvrđuje i učvršćuje. Čovek tada pokazuje da li će ostati veran ljubavi ili će podleći istim onim obrascima koje osuđuje.

Zato takve situacije nisu samo posledica zla u svetu, već i prilika da se dobro ne pokoleba.

O tome je govorio i Prepodobni Simeon Persijski:

„Duhovno osećajni i revnosni ljudi, koji sve (duhovne obaveze) ispunjavaju marljivo, obično doživljavaju da se bezosećajni ljudi prema njima odnose nepravedno, no iz ljubavi stalno popuštaju nepravednima, a ljubav Božija svagda prebiva sa njima.

Oni zbog svoje velike osećajnosti često sami sebe muče, preuveličavajući svoje neznatna sagrešenja ili primajući na sebe odgovornost za tuđe greške. Međutim, Bog ih uslađuje svojom rajskom dobrotom i duhovno ih ukrepljuje.

Onaj ko vređa druge povređuje samoga sebe, a ko sa radošću prihvata uvrede koje mu drugi nanose zaslužuje večnu nagradu u izobilju. Često Bog predaje dobre ljude u ruke zlih ljudi, da bi im dobri ljudi preneli svoju dobrotu i zaslužili nebesku nagradu“.

Pravoslavna duhovnost uči da se istinska borba ne vodi protiv drugih ljudi, već protiv sopstvenih slabosti.

Mnogi podvizi koji se u hrišćanskom životu smatraju uzvišenim – post, molitva, milostinja – mogu izgubiti svoju suštinu ukoliko postanu sredstvo za zadobijanje ljudskog priznanja.

Pravoslavno iskustvo podseća da se snaga čoveka ne meri time koliko može da uzvrati, već koliko može da podnese i oprosti.

Osećaj bespomoćnosti sve češće postaje deo svakodnevice.