VRAĆAO JOJ SE „POKOJNI MUŽ“ I TRAŽIO DA SKLONI KRST: Jeromonah Venedikt otkrio šta se krije iza noćnih susreta udovice sa pokojnikom

Kada su majka i sestra čoveka koji je izvršio samoubistvo došle u hram moleći da se za njega odsluži opelo, jeromonah Venedikt Emeličev iz Optinske isposnice nije mogao ni da nasluti da će taj susret prerasti u jedno od najpotresnijih svedočanstava o duhovnoj borbi koje je kasnije zabeležio u knjizi Iskustva iz duhovne borbe.

Tadašnji nastojatelj seoskog hrama našao se pred velikim bolom jedne porodice. Dve uplakane žene tražile su utehu i pomoć za dušu čoveka koji je nedavno sebi oduzeo život.

Jeromonah Venedikt im je objasnio ono što nalažu crkveni kanoni: opelo se samoubicama ne služi, osim u izuzetnim slučajevima kada se utvrdi da je čovek zbog teške duševne bolesti izgubio sposobnost rasuđivanja i da je takav čin počinio u stanju potpune neuračunljivosti.

– Rekao sam im da postoje izuzeci kada se dokaže da je čovek patio od teške duševne bolesti i da je takav čin počinio u stanju potpune neuračunljivosti. Objasnio sam im da je potrebno da se obrate nadležnom episkopu i zatraže blagoslov. Ako bih dobio njegovu dozvolu, služio bih opelo, ali bez blagoslova episkopa to ne smem da učinim – zapisao je jeromonah Venedikt.

Nekoliko nedelja kasnije žene su se ponovo pojavile u hramu. Donele su pismo iz eparhije u kojem su bili navedeni ozbiljni medicinski razlozi zbog kojih je podneta molba, a na kraju se nalazio potpis episkopa kojim je odobreno naknadno služenje opela.

– Ako je tako, ako se sam vladika zauzima za dušu ovog čoveka, onda ću odslužiti opelo – napisao je jeromonah.

Međutim, ono što se dogodilo posle službe otkrilo je, prema njegovom svedočenju, mnogo dublju i težu duhovnu borbu.

„Pokojni muž“ koji je tražio da ukloni krst

Nakon opela, majka pokojnika prišla je svešteniku i zamolila ga da joj da malo tamjana.

– Zašto ti je potreban tamjan? – upitao sam je.

Odgovor koji je usledio uznemirio je jeromonaha.

– Oče, čudne i strašne stvari dešavaju se u kući moje ćerke. Kaže da joj se pokojni muž pojavljuje noću i poziva je da izađe napolje.

Žena je objasnila da njena ćerka ustaje i izlazi kada joj se muž pojavi. Prema njenim rečima, razgovarali su o svemu, ali je poslednji put pokojnik od nje tražio nešto posebno: da ukloni krst koji je visio iznad njenog kreveta.

Tada joj je jeromonah odlučno rekao:

– Nipošto ne sme da skine krst. U velikoj je opasnosti. Evo vam tamjan, stavite ga na užareni ugalj i okadite celu kuću. Uzmite i ovu svetu vodu, pa njome poškropite svaki ugao, govoreći: „U ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Amin.“ Neka tvoja ćerka popije malo ove vode na prazan stomak i neka što pre dođe kod mene. Ako joj se muž ponovo pojavi, neka ne ide za njim, već neka se svim srcem moli: „Gospode, pomiluj!“

Žene su obećale da će učiniti sve što im je rekao i otišle iz hrama.

Susret sa „mužem“ na pragu spavaće sobe

Nekoliko nedelja kasnije, jedna mlada žena iz istog sela došla je kod jeromonaha Venedikta da primi Svetu tajnu krštenja. Nakon krštenja, on ju je zamolio da pronađe udovicu i kaže joj da što pre dođe kod njega.

Kada je žena stigla u hram, najpre se ispovedila. Tek nakon ispovesti i pročitane razrešne molitve otvorila je dušu i ispričala sve što joj se događalo.

Njen muž je godinama bio zavisan od alkohola. Pijanstvo ga je često dovodilo do teških duševnih stanja i samoubilačkih pomisli. Nekoliko puta pokušavao je da sebi oduzme život, ali ga je ona uspevala zaustaviti. Jednog dana, međutim, više niko nije uspeo da ga spreči.

Posle njegove smrti počela je da oseća njegovo prisustvo. Istovremeno su joj se javljale strašne pomisli da i sama okonča život i „pođe za njim“.

Ubrzo su u kući počele da se događaju neobične stvari. Čula je korake, zvuke koje nije mogla da objasni, a ponekad joj se činilo da kroz kuću prolazi neki sablasni eho.

Jedne noći, oko jedan sat posle ponoći, probudila se jer je čula kako se vrata sobe otvaraju.

Na pragu je stajao njen muž.

Nije ulazio u sobu. Samo joj je rukom pokazao da pođe za njim. Kao opčinjena, ustala je, obukla se i izašla iz kuće.

Seli su na klupu u dvorištu i razgovarali gotovo dva sata.

Govorio joj je da mu je teško, da se kaje zbog onoga što je učinio i da od nje traži oproštaj. A onda joj je rekao da će je uskoro povesti sa sobom.

Tražio je samo jedno: da ukloni krst iznad kreveta.

Isti događaj ponovio se još nekoliko puta. Kada nije uspeo da je ubedi da ukloni veliki krst, počeo je da traži da skine i naprsni krst koji je nosila oko vrata.

„To nije bio tvoj muž“

Nakon što je saslušao njeno svedočenje, jeromonah Venedikt joj je objasnio kako Pravoslavna crkva razume takva iskustva.

– Sada me pažljivo saslušaj. To nije bio tvoj muž. To je bio demon, zao duh koji je uzeo njegov lik. On je tvog muža doveo do očajanja i samoubistva, a zatim je došao i po tebe, želeći da te odvede u istu propast.

Jeromonah je objasnio da je najveća opasnost bila u tome što je žena gotovo poverovala toj pojavi i bila spremna da učini ono što je od nje traženo.

Posebno je govorio o sili Časnog krsta.

– Ali pogledaj kolika je sila Časnog krsta! Reci mi, da li je onaj krst iznad kreveta osveštan?

Kada mu je odgovorila da nije, jer ga je kupila na pijaci, rekao joj je:

– Eto, vidiš. Čak i neosveštan krst ima takvu silu da demon nije smeo da pređe prag sobe, jer je Krst znamenje pobede Hristove nad grehom, smrću i đavolom.

Dodao je da bi uklanjanje krsta moglo imati teške posledice.

– A da si skinula naprsni krst dok si sedela sa njim na klupi, vrlo je moguće da se kući ne bi vratila živa.

Zaštita u životu Crkve

Jeromonah Venedikt objasnio je ženi da demoni često ne deluju na način koji je čoveku odmah prepoznatljiv, već kroz pomisli, privide i obmane.

– Demoni ponekad mogu da deluju i na čulni način, ali mnogo češće napadaju čovekov um stvarajući tako snažne privide da čovek sve doživljava kao stvarnost i kasnije to pamti kao da se zaista dogodilo.

Prema njegovim rečima, čovek se od takvih iskušenja ne štiti radoznalošću niti pokušajem da sam pronikne u nevidljivi svet, već životom u Crkvi, molitvom i Svetim tajnama.

– Budi do kraja života zahvalna Bogu što te je izbavio iz takve opasnosti. Ispovedila si se, Gospod ti je razrešio grehe. Sada je na tebi da se za njega moliš, da činiš milostinju i da njegovo ime pominješ na liturgiji, koliko ti Crkva blagoslovi.

Svoje obraćanje udovici završio je rečima:

– Svoje utočište traži jedino u Crkvi Hristovoj, jer ovaj život brzo prolazi. Zato se staraj pre svega o spasenju svoje duše.

Jeromonah Venedikt zaključuje da je kroz ovaj događaj još jednom video dve stvarnosti: neizmernu mržnju zlih duhova prema čoveku, ali i mnogo veću silu Božije blagodati koja se daruje kroz Svete tajne, molitvu i svetinje Crkve.