Svaki naraštaj iznova otvara pitanje šta zaista znači Vidovdan, jer ovaj praznik ne živi samo u sećanju na jedan istorijski događaj, već u odnosu čoveka prema žrtvi, zavetu i vrednostima koje nadilaze njegov lični život.
U svetosavskom iskustvu Vidovdan je podsećanje da vera nije samo pripadnost, već izbor koji se potvrđuje delima, odgovornošću i spremnošću da se ono veće od sebe prepozna kao put slobode i smisla. O mestu Kosovskog zaveta u duhovnom nasleđu srpskog naroda, njegovom značaju za Crnu Goru i izazovima sa kojima se suočava savremeni čovek govori protojerej-stavrofor Gojko Perović, arhijerejskim namesnikom podgoričko-kolašinskim.
– Vidovdan je svesno žrtvovanje prolaznog života radi viših vrednosti, hristolika žrtva koja stoji uz rame sa najvećim primerima svetske istorije. To je jedan od najvećih srpskih verskih praznika, na čijem mitu je vekovima građena Crna Gora – podseća na početku razgovora za portal nin.rs protojerej-stavrofor Gojko Perović, arhijerejski namesnik podgoričko-kolašinski. On ukazuje da se svakodnevni kosovski boj u 21. veku ne vodi mahanjem zastavama, već pobedom nad sopstvenom sebičnošću i odbranom domovine čašću, lepotom i znanjem, uz pružanje ruke pomoći srpskom narodu i izgradnju mirnog suživota sa komšijama.
Šta znači Vidovdan u srpskom narodu?
– Vidovdan je dan sećanja na veliku žrtvu ljubavi, žrtvovanja samih sebe da bi se odbranili bližnji, crkve i svetinje tvoje zajednice od najezde i okupacije tada malo poznate, ali jake, otomanske vojne sile. Veličina žrtve junaka Kosovske bitke je utoliko veća ukoliko nam je iz istorije, ali i iz narodne poezije, poznat nesrazmerni odnos turske i srpske vojske. Uprkos toj nesrazmeri, vojnici Svetog kneza Lazara u Kosovskom boju svesno su žrtvovali svoje živote, svedočeći da veruju u neku veću vrednost od sopstvenih prolaznih zemaljskih života.
Iz perspektive Crkve, ta žrtva je hristolika (nalikuje na Hristovu i njome je nadahnuta), a uopšteno, istorijski i kulturno gledano, Evropa i ceo svet znaju za žrtvu 300 Spartanaca kod Termopila. Ne vidim nijedan razlog da se sa podjednakim divljenjem i poštovanjem ne gleda na veličinu ljudske žrtve u obe te istorijske prilike, ako već nekima danas nedostaje razumevanje i poštovanje prema hrišćanskom aspektu Lazareve i Miloševe žrtve.
Istorijska Crna Gora Petrovića građena je na kosovskoj misli. Kako je došlo do toga da se ta vertikala danas u delu javnosti percipira kao nešto tuđe i uvezeno?
– Nije novo da čovek postane otuđen od svoje prošlosti i svog kolektivnog identiteta. To nije samo slučaj u jednom delu crnogorske javnosti, nego toga ima svuda po svetu. Ako danas katedrale u Ulmu, Kelnu i Strazburu stoje prazne ili se koriste isključivo za održavanje koncerata, onda nam postaje jasno kako deo naroda u Crnoj Gori svoju sopstvenu prošlost smatra praznom kategorijom, koju tek treba ispuniti novim sadržajem.
Ali kao što je to sa stanovišta građanskih sloboda legitimno, tako je jednako legitimno da se sopstvena tradicija čuva i obnavlja u duhu predaka koji su prošli životnim i duhovnim putem kojim i mi, po izboru slobodne volje i duboke intimne želje, želimo da pređemo. U tom izboru da ne zaboravljamo sopstvenu tradiciju jednako smo pozvani da naše neistomišljenike ne vređamo, da im se ne rugamo i da u suživotu s njima nastojimo da razumemo njihovo odricanje od tradicije. Uvek ostaje otvoreno pitanje ko će kome ubedljivije posvedočiti razloge (ne kažem ko će koga argumentima i rečima ubediti, nego kažem: životom posvedočiti) svoje odluke: da li nastaviti putem vekovne tradicije ili tražiti nove, pa čak i potpuno različite sadržaje.
Evropa i svet žive tu i takvu krizu i čini mi se da upravo u ovom našem vremenu možemo videti kako se narodi Evrope vraćaju sopstvenim duhovnim i kulturnim izvorima ili bar pokazuju povećano interesovanje za njih.
Da li je kosovska ideja u Crnoj Gori bila samo pokretač oslobodilačkih ratova ili je imala dublju ulogu u očuvanju moralnog zakona među plemenima?
– Ona je u Crnoj Gori bila i jedno i drugo, pa i više od oboje. Da je bila pokretač oslobodilačkih ratova vidi se iz teksta „Gorskog vijenca“, iz pisama mitropolita Danila i pesama Svetog Petra Cetinjskog, vidi se iz Obilića medalje i Obilića poljane na Cetinju, kao i iz opširne usmene narodne tradicije. Da je bila čuvar moralnog zakona vidi se iz teksta „Stege Svetog Petra Cetinjskog“, koji Crnogorce opominje primerom kosovske izdaje. Ali je, preko svega toga, ideja kosovske hristolike žrtve bila duhovna vertikala koja je narodu predstavu o Carstvu nebeskom („blago tome ko doveka živi“) učinila opipljivom, a brojne crnogorske žrtve u borbi za slobodu veoma smislenim.
Kako Crkva i verni narod u Crnoj Gori danas balansiraju između političke realnosti zvaničnog priznanja Kosova i one neprolazne, zavetne vernosti?
– Onako kako je balansirao sin Svetog kneza Lazara, takođe Sveti Stefan Lazarević, koji je radi očuvanja opstanka svog naroda i narodnog obraza bio spreman da ponekad žrtvuje sopstveni, stajući formalno na stranu ubice svoga oca, a protiv zapadnohrišćanskih vojnih koalicija. Naravno, danas situacija nije identična, ali naglašavam da je Crkva takvog čoveka i velikog junaka s pravom kanonizovala, te da ni mi današnji u realnom životu nismo u prilici da jasno razdvojimo crno od belog kada je u pitanju državna i međudržavna politika, kada već pitate o priznanju tzv. Kosova.
U čemu se danas ogleda naš lični, svakodnevni „kosovski boj“ i šta je ključna poruka Vidovdana za Crnu Goru u 21. veku?
– Kosovski boj, ako je nadahnut Hristovom žrtvom, a jeste nesumnjivo, ne vodi se uvek i samo na bojnom polju istorije, nego i na ličnom polju duhovnog pregalaštva. „Domovina se brani lepotom, čašću i znanjem“, glasi stih jedne od najlepših i najistinitijih pesama na lepom srpskom jeziku. Ako je pesnik Ršum u pravu, onda se „kosovski boj“ vodi i u odnosu prema bližnjem, prema roditeljima, prema komšijama, kroz spremnost da žrtvujemo sebe radi drugih.
Kada je reč o našim kosovsko-metohijskim svetinjama, naš zadatak nije da tamo odemo samo da mašemo srpskim zastavama i pevušimo srpske pesme, već da u miru pitamo kako i koliko možemo da pomognemo tamošnjim Srbima, ali i kako da budemo dobri gosti i susedi većinskom albanskom narodu. Što češće i mirnije tamo odlazimo, biće više prilike da nas i Albanci upoznaju i da vide koliko nam znači ono što se nalazi u njihovom komšiluku. A kako će nas upoznati i Albanci i Srbi sa Kosova i Metohije ako mi tamo, u današnjoj eri unapređenog saobraćaja, ne odlazimo?
Kako mlađe generacije u Crnoj Gori danas doživljavaju Kosovo, kao političku temu sa društvenih mreža ili kao živu emociju prema svetinjama?
– Ima, naravno, i jednog i drugog. Kvantitativno bi se moglo reći da sve odlazi na društvene mreže, ali mi koji manje vremena provodimo na njima u prilici smo da vidimo stvarnost mimo tih simuliranih zajednica: pune crkve i manastire na Vidovdan, mnogo mladih ljudi koji, recimo, poste Petrovski post (u okviru kojeg najčešće proslavljamo Vidovdan) i koji često odlaze na hodočasnička putovanja na Kosovo i Metohiju. Drugim rečima, možda nikada kao danas naša omladina nije na ispravniji način, onaj liturgijski i bogoslužbeni, doživljavala Kosovski zavet kao što ga doživljava upravo sada.
Može li kosovska etika, zasnovana na pravednosti i zaštiti slabijeg, biti ujedinjujući faktor u društvu, a ne izvor polarizacije i podela?
– Kosovska bitka je i 28. juna 1389. godine podjednako bila izvor narodnog ujedinjenja, ali i velikih podela, pa čak i izdaje. Ako Hristova žrtva na Golgoti nije mogla, bar toga dana, da ujedini ni sve apostole, a kamoli sve građane Jerusalima, bolju sudbinu nije mogla da ima ni Lazareva žrtva, koja je želela da sledi Hristovu Golgotu i Hristovo Vaskrsenje. Mi danas, Bogu hvala, ne moramo da imamo tako strašan izbor žrtvovanja sopstvenih života da bismo branili svoje svetinje.
Verujem da postoje i drugi načini. Ali je dobro da se svi, pojedinačno i kolektivno, ispitamo pred nadahnućem Kosovske bitke i žrtve kosovskih junaka kako bismo i mi postali učesnici njihove pobede. Ne treba da se ujedinimo naslepo, bez promišljanja, bez kritike i preispitivanja samih sebe. Neophodno je proći i kroz krizu i kroz polemiku, pa ako, poput Boška Jugovića iz narodne pesme, pronađemo preči razlog za žrtvu nego za sopstvenu korist, onda ćemo biti ujedinjeni sa Hristom i Njegovom dubokom čovekoljubivom žrtvom, a razjedinjeni od greha i sebičnosti.
Tog 17. marta 2004. nasilje je prekinulo mir, spalilo domove i svetinje, a dok mnogi još nisu mogli da se vrate kući, snaga vere i sećanje opstaju kao jedini svetionik kroz tminu.
Dok su vernici u tišini prilazili Časnom pojasu i ostavljali priloge, malo ko je slutio da će ti darovi postati pomoć porodicama na Kosovu i Metohiji koje žive u neizvesnosti, ali čuvaju veru i ognjišta.
U Ruskom domu u Beogradu održan je humanitarni koncert „Mirno nebo za dečiji osmeh 9“, uz poziv vikara patrijarha srpskog za pomoć ugroženim Srbima u Eparhiji raško-prizrenskoj.
Spor oko zida na kojem se nekada nalazio lik blaženopočivšeg poglavara SPC ponovo je otvorio pitanja o pravu na očuvanje verskog i nacionalnog identiteta.
POGLEDAJTE JOŠ:
DANAS SLAVIMO VIDOVDAN: 20 istina o Svetom knezu Lazaru koje bi svaki Srbin trebalo da zna
VERSKI KALENDAR ZA NEDELJU 28. JUN
DANAS JE JEDAN OD NAJVEĆIH PRAZNIKA SRPSKE CRKVE: Slavimo Vidovdan, dan posvećen Svetom knezu Lazaru i ostalim junacima Boja na Kosovu!