Bolnički hodnici imaju svoju tišinu. U njoj, kako svedoči sveštenik Leonid Bartkov, čovek često počinje da govori o onome što je godinama pokušavao da sakrije. Kada se suoči sa bolešću i neizvesnošću, mnoge stvari koje su mu se nekada činile presudnim odjednom gube značaj. Ostaju strah, pitanje smisla i potreba da se čovek izmiri sa sobom, Bogom i drugima.
Otac Leonid, koji često posećuje onkološki centar, opisuje susret sa sedamdesetogodišnjom ženom koju naziva Ana. Bila je teško bolesna i prijavila se za krštenje.
Međutim, razlog zbog kojeg je želela da primi Svetu tajnu nije bio ono što je sveštenik očekivao.
– Da, oče, hoću da se krstim. Jer, šta ako iznenada umrem, a nisam krštena? Nije dobro – prenosi otac Leonid njene reči.
U toj rečenici prepoznao je strah od smrti, ali i pitanje koje je zahtevalo mnogo dublji razgovor.
– U našu crkvu neću ni da kročim
Ana je živela u selu u kojem je postojao pravoslavni hram. Ali upravo tu nastao je problem. Žena nije želela da u njega ode jer su tamo dolazile njene komšinice sa kojima je godinama bila u sukobu.
– U našu crkvu neću ni da kročim. Tamo su one moje komšinice, Klavke i Petke. Ceo život mi zagorčavaju. Ogovaraju, osuđuju. Neću im doći ni na kućni prag, a kamoli da stojim sa njima u crkvi. Vi me ovde, u bolnici, krstite i gotovo – prenosi sveštenik Leonid njene reči.
Za oca Leonida upravo je taj trenutak postao suština njihovog susreta.
Pred sobom nije video samo bolesnu ženu koja se plaši smrti, već čoveka koji želi da pristupi Bogu, a istovremeno nije spreman da se odrekne uvrede i netrpeljivosti prema bližnjem.
Zato joj je rekao:
– Ana, neću vas krstiti.
Njena reakcija bila je burna. Ali, kako objašnjava otac Leonid, to nije bilo odbacivanje, već pokušaj da joj ukaže na ono što smatra suštinom hrišćanskog života.
– Želite da dobijete spasenje kao polisu osiguranja, a da pritom ne promenite sebe – rekao joj je.
Krštenje nije samo obred
U svom svedočenju otac Leonid podseća da krštenje za hrišćanina nije samo obred ili formalnost, već početak novog života.
Apostol Pavle u Poslanici Rimljanima kaže: „Ili ne znate da svi koji se krstismo u Hrista Isusa, u smrt Njegovu krstismo se? Tako se s Njim pogrebosmo krštenjem u smrt, da bi, kao što ustade Hristos iz mrtvih slavom Očevom, tako i mi hodili u novom životu“ (Rim. 6, 3–4).
Upravo u tome otac Leonid vidi razliku između krštenja kao formalnog čina i krštenja kao početka hrišćanskog života. Čovek ne pristupa Svetoj Tajni da bi dobio svojevrsnu „sigurnost“ pred smrću, a zatim nastavio da živi isto. Krštenje podrazumeva spremnost na promenu, pokajanje i život u zajednici Crkve.
Najteži deo hrišćanske vere
Priča o Ani tako postaje priča o jednom od najtežih zahteva hrišćanskog života: oproštaju.
Nije teško govoriti o ljubavi prema bližnjem kada je reč o ljudima koje volimo. Mnogo je teže kada su pred nama oni za koje verujemo da su nas povredili.
Otac Leonid smatra da se upravo tu vidi snaga hrišćanske vere.
„Крштење није само помирење Бога са човеком, већ помирење човека са Богом и, као последица тога, са свим људима“, objašnjava sveštenik.
To ne znači da čovek treba da opravdava nepravdu. Ali znači da ne može istovremeno da govori o sjedinjenju sa Hristom i svesno neguje mržnju prema bližnjem.
Upravo zato otac Leonid Ani nije govorio samo o njenim komšinicama. Govorio joj je o njoj samoj.
„Sveta tajna nije magijska formula“
U drevnoj Crkvi priprema za krštenje mogla je da traje dugo. Oni koji su želeli da postanu hrišćani prolazili su kroz period oglašenja i poučavanja, pripremajući se za život u veri.
Otac Leonid upravo tu tradiciju suprotstavlja savremenoj potrebi za brzim rešenjima.
– Sveta tajna nije magijska formula – poručuje on.
Krštenje je početak života u Hristu, dok promena čoveka traje čitavog života. Zato je, kaže sveštenik, važnije od pitanja „Jesam li kršten?“ postaviti sebi pitanje: „Da li živim kao hrišćanin?“
Posebno mesto u njegovom razmišljanju zauzima odnos prema Crkvi. Na tvrdnju „Verujem u duši, nije mi potrebna Crkva“, otac Leonid odgovara slikom Crkve kao bolnice za grešnike.
U Crkvu čovek ne dolazi zato što je savršen, već zato što je svestan sopstvene slabosti i potrebe za isceljenjem.
Otac Leonid i dalje posećuje Anu
Njegovo odbijanje da krsti Anu nije značilo da ju je napustio. Otac Leonid kaže da je i dalje posećuje.
Njihovi razgovori sada su usmereni na Hrista, slobodu, pokajanje i oproštaj.
– Možda će još ovde, na bolničkom krevetu, stići do istinskog pokajanja i pomirenja“, kaže sveštenik Leonid.
On zamišlja trenutak u kojem bi se Ana jednog dana vratila u svoje selo i ušla u hram koji je do tada izbegavala. Ne zato što su se njene komšinice promenile, već zato što se promenilo nešto u njoj.
– Oče, znate šta? Neka bude s komšijama kako bude. Neka žive kako umeju. A ja hoću da naučim da volim. Spremna sam.
Za oca Leonida upravo bi to bio trenutak u kojem bi krštenje dobilo svoj puni smisao.
„Bogu je potrebno naše skrušeno i smireno srce“
Na kraju svog svedočenja sveštenik Leonid vraća se slici Raspeća u bolničkoj sobi. Hristove ruke na krstu su raširene, kao znak zagrljaja čitavog ljudskog roda. U toj slici otac Leonid pronalazi odgovor na pitanje sa kojim je ušao u bolničku sobu.
– Šta znači biti hrišćanin? Ne samo biti kršten. Ne samo zapaliti sveću. Ne samo izgovoriti molitvu kada nastupi strah. Već početi da se menja. Bogu je potrebno naše skrušeno i smireno srce – zaključuje sveštenik Leonid.
A priča o Ani ostavlja pitanje: da li od Boga tražimo da promeni naš život ili samo da ga zaštiti od posledica naših odluka? Jer, kako pokazuje ovo svedočenje iz bolničke sobe, ponekad najveći korak prema Bogu nije odlazak do krstionice, već spremnost da čovek prvi put iskreno kaže:
– Hoću da naučim da volim. Spremna sam.
Nijedna svađa, uvreda ili nesporazum ne bi smeli da budu važniji od ljubavi između roditelja i dece.
Nema izuzetaka kada je u pitanju krštenje upokojenih.
U hramu Svetog apostola Pavla u Tupelu vernici su prisustvovali radosnom događaju u kojem je više ljudi započelo novi život u pravoslavnoj veri.
U pravno-bogoslovskoj analizi grčki mitropolit objašnjava zašto, prema učenju Pravoslavne crkve, zahtev za brisanje iz Knjige krštenih nije prihvatljiv.
POGLEDAJTE JOŠ:
Grobari su obožavali njegovog oca, sada sin piše još lepšu porodičnu priču u Milanu: Ovo je poruka za navijače
Stavite LOVOROV LIST u WC šolju pre nego što izađete iz kuće: Trik sobarica za prijatan miris u kupatilu
ŠTA JE, BRE, SAD OVO? Zvanično čekanje na granici 40 minuta, a OVA SLIKA pokazuje KILOMETARSKU KOLONU (FOTO)