O praštanju, pokajanju, duhovnom preispitivanju i potrebi da se čovek najpre suoči sa sopstvenim slabostima govorio je sveštenik Igor Vujisić, starešina Crkve Uspenja Presvete Bogorodice u Nici, u Francuskoj, koji je u nedelju 11. po Duhovima načalstvovao Svetom liturgijom u Sabornom hramu Svetog Jovana Vladimira u Baru. Sasluživali su mu protojerej-stavrofor Slobodan Zeković, protojerej Ljubomir Jovanović, protojerej Mladen Tomović i đakon Cvjetko Perić, dok je na liturgijske vozglase odgovarao hor „Sveti Jovan Vladimir“.
U besedi posle čitanja jevanđelja, otac Igor govorio je o duhovnom smislu Gospojinskog posta, pozivajući vernike da dane posta iskoriste za preispitivanje sopstvenog života, pokajanje i približavanje Bogu. Posebno je ukazao na potrebu da čovek najpre sagleda sebe, svoje slabosti i greške, umesto da se bavi nedostacima drugih.
– Evo nas opet ka izvoru života, ka izvoru vaskrsenja, Crkvi Božjoj, oltaru svetom s kog ćemo se i pričestiti uskoro, i primiti, iako smo mnogo slabi, mnogo dužni Bogu, mnogo grešni, silu Nebesku, koja nas drži u ovome svijetu, raspoznavajući prvenstveno ono što je u nama – rekao je otac Igor u svom obraćanju vernom narodu.
Govoreći o savetu Svetih otaca, naglasio je da je za vreme posta važno da čovek bude strožiji prema sebi, a milostiviji prema drugima. Takav unutrašnji napor, prema njegovim rečima, treba da bude važniji od spoljašnje strane posta.
– Mi smo na početku blagoslovenog posta Uspenja Presvete Bogorodice. Da prvo napravimo jedan napor duhovni. Ne smijemo taj poredak da prvo bude duhovno, pa tjelesno, zamijenimo, jer ćemo inače pasti u iskušenja, bićemo neradosni i mnogoosuđujuća bića. Ako stavimo sve po redu, to jest duhovno da gledamo sebe i primoravamo da se ispravimo, onda će ovaj sveti post biti jedna radost. Nemojte se čuditi ako u liturgijskom putu, kad dolazi post, imate iskušenja u svojoj porodici, to je upravo kada izlazi ono loše iz nas i kada vidimo da smo mnogo grešni, da treba da se trudimo da se molimo Bogu na prvom mjestu. I ako se potrudimo u duhovnom načinu, skenirajući svoju dušu, svoje srce i svoj um, odbacivši sve što je loše, onda ćemo, draga braćo i sestre, na svakom liturgijskom susretu čuti nešto od Boga.
Otac Igor je zatim govorio o tome zbog čega čovek ponekad prisustvuje bogosluženju, a ipak ne čuje poruku koju mu Crkva upućuje. Kako je objasnio, prepreka može biti u samom čoveku, odnosno u njegovom srcu koje nije otvoreno za Boga. Zato je, kako je naglasio, duhovni trud tokom posta prilika da se čovek unutrašnje pripremi za susret sa Božijom rečju.
„To su tajne date svakome pojedinačno. To se zbiva nama sveštenicima, vama vjernicima, onima koji su u bolnicama – mogu i oni u svom stradanju, u svom srcu, da budu na liturgijskom putu iako nisu prisutni ovdje.“
Zašto je najteži post onaj koji počinje u nama
U nastavku besede, otac Igor osvrnuo se na jevanđelsku priču o milostivom caru koji je jednom svom sluzi oprostio dug od 10.000 talanata. Tumačeći ovu priču, ukazao je na odnos između Božije milosti i čovekove spremnosti da tu istu milost pokaže prema drugima.
„Oprosti nam dugove naše, kao što i mi opraštamo dužnicima svojim.“ Prema njegovom tumačenju, car iz jevanđelske priče predstavlja Gospoda, dok talanti predstavljaju grehe. Ogromna suma koju čovek duguje caru trebalo bi da podseti svakoga na veličinu sopstvene grešnosti i na činjenicu da se Božije oproštenje ne može odvojiti od pokajanja.
– Svaka pomisao koja dolazi i koju primimo je grijeh, a znamo, ako se bavimo sobom, da smo mnogo slabi i da mnogo puštamo kroz taj prozor, koji je naš um. I kad bi sabrali, eto, 40 godina življenja jednog čoveka, mogli bi slobodno da kažemo da smo dužni 10.000 talanata Bogu. Taj čovek, car, koji predstavlja Boga, traži da mu ovaj čovek vrati taj dug. Sluga kleknu, pokaja se i zamoli Boga: Pričekaj me i vratiću ti sve. A Bog milostivi, sažali se na njega, jer Bog u nas gleda. On se sažaljuje jer je On isto i Bog i čovjek, i sažali se kad mi griješimo. A kad Ga mi molimo, onda nam On oprosti. Takav je naš Bog. I ako ostajemo u tom duhu, u ovome postu, u ovom cijelom životu, onda mi stvarno živimo Boga u sebi i onda ćemo i mi biti milostivi i imaćemo razumevanje prema svakom čoveku.
Međutim, u nastavku jevanđelske priče čovek kojem je oprošten ogroman dug ne pokazuje istu milost prema svom dužniku. Upravo u toj suprotnosti otac Igor prepoznao je važnu pouku o ljudskoj sklonosti da traži oproštaj za sebe, ali ga teško pruža drugome.
– Kad ne opraštamo, mi bacamo čoveka u tamnicu duše svoje, a to ne smije da bude jer nas je Bog stvorio po liku i podobijem Njegovom. Da budemo kao i On, a biti kao On je tada kada opraštamo. Moramo da se naučimo da opraštamo, ali mi to ne možemo svojom silom. Svojom silom možemo samo da ne opraštamo i da zamerimo. I da nije sile Božije, kao što kaže Sveti vladika Nikolaj, ovaj svijet bi bio tamnica do tamnice, podjele do podjela, užas do užasa. A kada se mi molimo Bogu, posjećujemo Crkvu, trudimo se, postimo, onda se bavimo sobom, a ne drugima. Jer nam nije dato da se bavimo drugima, osim ako nas čovek ne pita: Šta da radim, brate? Evo vidi u kojem sam paklu. Pomozi. E, onda imamo neko pravo da uđemo u njegov život. Dok nas nije pitao, ćutimo i molimo se Bogu.
„Dok nas nije pitao, ćutimo i molimo se Bogu“
Govoreći o čovekovoj borbi sa sopstvenim slabostima, otac Igor naglasio je da oslanjanje isključivo na sopstvene snage vodi u poraz. Umesto toga, čovek je pozvan da se uzda u Boga, da se kaje i da traži snagu za promenu.
Prema njegovim rečima mi na ovoj zemlji nosimo palu prirodu i nagon ka zlu i ne možemo da se borimo protiv tih energija, koje su u nama, uzdajući se u sebe, jer uzdajući se u sebe, propašćemo. Mi treba da se uzdamo u Onoga koji je na početku rekao: pokajte se, a na kraju na krstu: oprosti im Oče, ne znaju šta rade.
Posebno mesto u njegovoj besedi zauzela je porodica, kao prostor u kojem se najjasnije vidi koliko je čovek spreman da oprosti, ali i koliko lako može da povredi bližnjeg. Otac Igor upozorio je da odnosi među ljudima ne mogu biti zdravi ako nisu zasnovani na molitvi, strahu Božijem i svesti o Božijem prisustvu.
– Strašno je kad u porodici nema praštanja, a velika je ljubav kad praštamo. Mnogo vrijeđamo jedni druge, zato što ponekad u tim našim odnosima ne znamo da se ponašamo. Slušamo ovaj svijet, pa onda hajde lako ćemo. Uopšte to nije lako i nije dobro da imamo takve odnose koji nisu u strahu Božijem, koji nisu u molitvi, u prisusttvu Božijem. Ako bi uvijek shvatali da je Bog neprestano prisutan u našem životu, i anđeli Njegovi, i naši sveci, i slavljenik naše slave, onda bi pazili i onda ne bi nikoga vređali.
Najvažnija rečenica pred sam kraj života
Besedu je završio pričom o čoveku koji je na samrtnoj postelji ocu Vojislavu Bilbiji rekao: Oče, svima sam oprostio. Ovaj primer poslužio je kao završna poruka o značaju praštanja, naročito prema najbližima.
– Takvi i mi treba da budemo, neprestano da molimo Boga da nam daje tu silu, da imamo taj lik Božiji da oprostimo. I onda ćemo biti u zajednici sa svim ovim svetiteljima divnim. I onda ćemo slaviti neprestano sa anđelima, Oca i Sina i Svetoga Duha.
Na kraju liturgije, protojerej-stavrofor Slobodan Zeković poželeo je vernicima da im služba Božija, zajednička molitva i pričešće budu na zdravlje i spasenje, kao i da dane Gospojinskog posta provedu u molitvi Presvetoj Bogorodici.
– Da ove dane provedemo u molitvi Majci Božijoj. Da nas Ona zastupa pred prestolom Sina svoga i Boga našega, i ako Bog da u radosti i zdravlju da dočekamo i praznik Njenog uspenja.
Protojerej-stavrofor Slobodan Zeković zahvalio je ocu Igoru na molitvama i poukama, poželevši da njega i njegovu porodicu, kuda god budu hodili, prati blagoslov Svetog Jovana Vladimira.
U besedi za 55. četvrtak po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički objašnjava kako briga za druge nije samo moralna dužnost, već ključ spasenja i istinske sreće.
Ako praštamo malo, malo smo otvorili srce za milost, a ako praštamo od srca, široko smo otvorili vrata blagodati Božije, kaže sveštenik Dejan Krstić.
U besedi za ponedeljak 4. sedmice Velikog posta, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički objašnjava kako briga za bližnje povezuje zemaljsko i nebesko u jedinstvenom hrišćanskom životu.
Veliki pravoslavni svetitelj objašnjava zašto zlopamćenje uništava život.
POGLEDAJTE JOŠ:
ON IMA MOJE GOLE FOTKE“ Jovanina intima je u rukama ovog čoveka! „Nisam domino dama, nema agresivnog odnosa…
POSLE KRATKOTRAJNOG OSVEŽENJA, PONOVO STIŽE PAKAO! RHMZ niže upozorenja
„DRŽAVA NASTAVLJA DA VODI RAČUNA O SVOJIM GRAĐANIMA“ Macut o pojeftinjenju lekova