ŠTA U CRKVU NIKADA NE SMEMO DA UNOSIMO: Pouka svetog Jovana Zlatousta podseća šta obavezno treba ostaviti pred vratima hrama

Mnogi u crkvu ulaze telom, ali ne i pažnjom. Čovek pređe prag, a misli ostanu uz posao, razgovore, brige, planove i ono što se dogodilo nekoliko minuta ranije. Sveti Jovan Zlatoust nudi jednostavan, ali zahtevan odgovor na pitanje kako bi trebalo zakoračiti u hram: prvo treba utišati sebe.

Ulazak u crkvu, prema njegovoj pouci, nije samo u fizičkom smislu. To je trenutak u kojem čovek treba da prekine vezu sa bukom spoljašnjeg sveta i sabere se pred Bogom.

– Uđite u hram tihim koracima u potpunoj tišini. Neka ovde niko ne ulazi sa svetovnim brigama, niti sa rasejanošću i smetnjom. Ostavimo sve ovo iza prvih vrata. Ulazimo u Nebeske kraljevske palate, ulazimo u svetle krajeve; unutra su ispunjeni velikom tišinom i neizrecivim tajnama – reči su Svetog Jovana Zlatousta ostale zapisane u crkvenim knjigama.

Ove reči ne govore samo o spoljašnjem ponašanju u hramu. Sveti Jovan Zlatoust usmerava pažnju na ono što čovek unosi sa sobom. Tišina koraka samo je početak. Mnogo je teže utišati misli, odložiti unutrašnju žurbu i prestati da se u molitvi bavimo onim što smo ostavili izvan crkvenih vrata.

Zlatoust objašnjava da hram nije prostor u koji se ulazi kao u bilo koju drugu građevinu. Zato i savet počinje korakom, ali se završava stanjem duše. Čovek može biti tih spolja, a potpuno rasejan iznutra. Može stajati pred ikonama, a mislima biti daleko od molitve.

Zato je pitanje „kako ulazimo u crkvu“ zapravo pitanje šta unosimo sa sobom. Sa telefonom u ruci, brigom koja nas pritiska, razgovorom koji još vodimo u mislima i nestrpljenjem koje smo doneli sa ulice, ili sa namerom da makar na trenutak zaćutimo pred Bogom? Prag crkve nije samo granica između dva prostora. To je mesto na kojem možemo da ostavimo ono što nas rasipa. Ako već znamo da utišamo korake, možda je vreme da naučimo da utišamo i misli.

Čitanje Jevanđelja za ponedeljak 12. sedmice po Duhovima

SviatlanaLaza/Shutterstock

 

Druga Poslanica Svetog apostola Pavla Korinćanima, začalo 179 (5,10-15)

10. Jer nam se svima valja javiti na sudu Hristovom, da primi svaki ono što u telu učini, bilo dobro ili zlo.  11. Znajući, dakle, strah Gospodnji uveravamo ljude, a Bogu smo poznati, a nadam se da smo poznati i vašim savestima.  12. Jer ne preporučujemo opet sebe vama nego vam dajemo povod da se sa nama ponosite, da biste imali što odgovoriti onima koji se hvale onim što je na licu a ne što je na srcu.  13. Jer, ako smo van sebe, Bogu smo; ako smo prisebni, vama smo.  14. Jer nas ljubav Hristova obuzima pa ovako mislimo: da ako jedan za sve umre, to svi umreše.15. I On za sve umre, da oni koji žive ne žive više sebi, nego Onome koji za njih umre, i vaskrse.

Jevanđelje po Marku, začalo 2. (1,9-15)

9. I dogodi se u one dane da dođe Isus iz Nazareta Galilejskoga, i krsti ga Jovan u Jordanu.  10. I odmah izlazeći iz vode vide nebesa gde se otvaraju i Duh kao golub silazi na njega.  11. I glas dođe s neba: „Ti si Sin moj ljubljeni koji je po mojoj volji.“  12. I odmah ga Duh izvede u pustinju.  13. I bi onde u pustinji dana četrdeset, kušan od satane, i bi sa zverinjem, i anđeli mu služahu.  14. A pošto predadoše Jovana, dođe Isus u Galileju propovedajući jevanđelje o Carstvu Božijem.  15. I govoreći: „Ispunilo se vreme i približilo se Carstvo Božije; pokajte se i verujte u jevanđelje.“

 

Reči velikog ruskog duhovnika otkrivaju zašto je stanje duše važno za duhovno rasuđivanje.

Ruski svetitelj je upozoravao na stanje koje čoveka navodi da izgubi veru u Božiju milost, oproštaj i mogućnost da se posle svakog pada ponovo vrati na pravi put.

Jedna njegova pouka govori o opasnosti koja se ne prepoznaje po krstu, molitvi i izgovorenim rečima, već po onome što čovek čini kada ga niko ne posmatra.

Pouka velikog svetitelja našeg vremena pokazuje kako iskrena molitva i dobra namera mogu doneti utehu i snagu čoveku koji prolazi kroz težak period i pomoći mu da se približi Bogu