SNOVI MOGU BITI OPOMENA, ALI I ĐAVOLJA ZAMKA: Šta Crkva zaista uči o predosećajima i otkrovenjima

Snovi u Svetom pismu nisu pravilo za svakodnevno tumačenje

Snovi imaju svoje mesto u Svetom pismu. Bog je kroz snove objavljivao svoju volju u posebnim događajima, kao u slučaju starozavetnog Josifa, koji je protumačio snove faraona, ili pravednog Josifa, verenika Presvete Bogorodice, kome je u snu otkriveno da primi Mariju i dete koje će roditi.

Ipak, Crkva ne uči da svaki san nosi skrivenu poruku ili da čovek kroz snove treba da predviđa budućnost. Postoji razlika između biblijskih događaja i narodnih tumačenja koja svakom snu pripisuju određeno značenje.

Posmatranje sveta nije isto što i verovanje u predskazanja

Mnoga narodna verovanja nastala su iz iskustva ljudi koji su vekovima pratili prirodu, promene vremena i ponašanje životinja. Takva zapažanja pomagala su čoveku da se prilagodi okolnostima, ali nisu isto što i uverenje da određena pojava određuje njegovu sudbinu.

Granica se prelazi onda kada čovek počne da zavisi od znakova i donosi odluke na osnovu pretpostavljenih poruka koje vidi u svakodnevnim događajima.

Sličan oprez postoji i prema predosećajima. Čovek ponekad može da prepozna određene detalje zahvaljujući iskustvu, ali pravoslavna tradicija podseća da unutrašnje misli i osećanja treba proveravati kroz molitvu, mudrost i rasuđivanje.

Tražeći uporište u Svetom pismu za mišljenje da postoje predosećaji i da ih Crkva ne negira, mnogi se pozivaju na biblijski pojam „otkrovenje“, ali ga često pogrešno tumače.

Otkrovenje je nešto više od viđenja. Viđenje čoveku pokazuje određenu tajnu, dok otkrovenje otkriva dublji smisao onoga što se vidi. Tako Sveti Jovan Bogoslov u Apokalipsi vidi događaje koje ne razume odmah, a anđeo mu ih otkriva i objašnjava:

„Zašto se čudiš? Ja ću ti kazati tajnu žene i zveri što je nosi i ima sedam glava i deset rogova“ (Otk 17, 7).

Evo šta kaže i Sveti Makarije: „Jedno je viđenje, a drugo, ozarenje i otkrovenje; i postoji osećanje, i postoji viđenje, i postoji ozarenje; i ko ima ozarenje veći je od onog ko ima osećanje (to jest od onog koji vidi štogod na čulan način), pošto se ozario um njegov i primio je nešto više od onog ko ima samo osećanje, zato što mu se dao dar ne samo da vidi, nego i da pojmi šta je video.“

I opet, pokazujući da je otkrovenje veće od viđenja, veli: „Ali drugo je otkrovenje, jer se njime otkrivaju duši velike stvari i tajne Božije.“

Sveštenik Dušan Kolundžić: Sa snovima treba biti vrlo oprezan

Facebook

 

Na pitanje kakav je stav naše Crkve o snovima, koje muči mnoge vernike, odgovorio je protojerej-stavrofor Dušan Kolundžić:

– To što neko kaže da sniva snove koji se obistinjavaju, moglo bi se podvesti pod onu narodnu poslovicu: Što je babi milo, to joj se snilo, odnosno da često sanjamo ono o čemu kao budni razmišljamo.

Međutim, on kaže da Crkva ne odbacuje potpuno mogućnost posebnih snova:

– I nije bez Božje volje i bez Božjeg dara da se ponekad u snu predskažu neki događaji ili da snovi predstavljaju upozorenje na neku nevolju koja će se dogoditi ili radost koja će nas obradovati. Ali sa snovima treba biti vrlo obazriv, jer ako anđeli Božji, čuvari naši, mogu da nam u snu saopšte ono što je za nas dobro, mogu i demoni da nas kroz snove navedu na neko zlo – upozoravao je otac Dušan. 

Shutterstock/ullision

 

Zašto ljudi traže znakove?

Potreba za znacima najčešće se javlja u trenucima neizvesnosti. Kada se suoči sa teškim pitanjima, bolešću ili velikim promenama, čovek prirodno traži objašnjenje koje će mu doneti sigurnost.

Narodna verovanja često nude jednostavne odgovore na složene životne situacije, ali Crkva podseća da prava sigurnost ne dolazi iz pokušaja da se otkrije budućnost, već iz odnosa sa Bogom.

Snovi, predosećaji i običaji ostaju deo kulturnog nasleđa i govore o čovekovoj želji da razume svet oko sebe. Međutim, prema pravoslavnom učenju, najvažnije nije šta neki znak navodno najavljuje, već kako čovek živi, kakav odnos ima prema Bogu i kakav trag ostavlja među ljudima.

Vera nije potraga za skrivenim porukama koje će otkriti ono što dolazi, već poverenje u Boga koji poznaje budućnost i vodi čoveka kroz život.

Vekovima se među vernicima prenosi da se na praznike obeležene crvenim slovom ništa ne sme raditi, ali mnoga takva pravila nisu deo crkvenog učenja.

Božić, Vaskrs, Bogojavljenje i druge velike praznike prate brojna narodna tumačenja i običaji, ali crkveno učenje njihov smisao vidi u duhovnoj poruci, a ne u predskazanjima.

Zašto ljudi vole da traže znakove u snovima, datumima i običajima, gde se nalazi granica između simbola i sujeverja i zbog čega Crkva upozorava da svetinje ne mogu biti „magijska zaštita“.

Od narodnih predanja o zaštiti doma i zdravlju do pogrešnog razumevanja uloge ikona, Crkva objašnjava gde se završava iskreno poštovanje svetitelja, a gde počinju verovanja koja nisu deo pravoslavnog učenja.