“POSTOJE DVE SMRTI I DVA VASKRSENJA!”: Na liturgiji u Kragujevcu, vladika Jovan objasnio da sve zavisi od toga kakvim životom živimo

Na praznik Svetog mučenika Evpsihija, u hramu Svetog Joanikija Devičkog u kragujevačkom naselju Bresnica, vladika šumadijski Jovan služio je svetu liturgiju. Sasluživali su protojerej Saša Antonijević, jerej Miloš Đurić i đakon Stefan Janković, dok je hram, ispunjen vernicima, disao jednim ritmom, onim koji liturgija stvara kada se reč i tišina susretnu na istom mestu.

Dve smrti, dva vaskrsenja – pitanje koje ne može da se zaobiđe

U svojoj besedi, vladika Jovan nije ostavio prostor za površno slušanje. Govorio je jasno, bez ukrasa, ali sa težinom koja se ne zaboravlja:

– Gospod je došao da nas spasi od smrti. Postoje dve smrti, a u isto vreme postoje i dva vaskrsenja. Postoji smrt duše i smrt tela, ali i vaskrsenje duše i vaskrsenje tela. I duša i telo su za Gospoda. Vaskrsenje duše biva verom i ostalim vrlinama koje iz nje proizlaze, a vaskrsenje tela neposrednim dejstvom večne sile Božje.

Ove reči ne ostaju samo u prostoru hrama. One otvaraju pitanje koje se retko postavlja naglas: kako zapravo živimo i šta u nama već sada živi ili umire. U pravoslavnom iskustvu, smrt nije samo kraj fizičkog postojanja, već stanje udaljenosti od Boga, dok je vaskrsenje proces koji počinje mnogo pre poslednjeg dana.

Život kao odluka koja ima večni odjek

Beseda se nije zadržala na teološkim pojmovima. Vladika je pažnju usmerio na ono što svako od prisutnih nosi sa sobom kada izađe iz hrama:

– Kakvim životom živimo ovde na zemlji, od toga nam zavisi kako ćemo živeti gore na nebu. Od toga zavisi da li ćemo biti u Carstvu nebeskom, u Carstvu svetlosti ili u carstvu tame.

U tim rečima nema dramatizacije, ali ima odgovornosti. Nema ni skrivanja iza opštih mesta, izbor nije apstraktan, već svakodnevan. Svaka odluka, svaki odnos, svaka misao učestvuje u tom nevidljivom oblikovanju večnosti.

Dela koja govore i kada čovek zaćuti

Jedan od najupečatljivijih delova besede bio je podsetnik na ono što ostaje iza čoveka, čak i kada ga više nema među živima:

– Jer, kako kaže crkveni pesnik, mi se delima svojim opravdavamo i delima svojim se osuđujemo. Dela su ta koja idu ispred nas. Dela i ostaju iza nas, i ona dobra, ali i ona loša.

U vremenu kada se reči brzo izgovaraju i još brže zaboravljaju, ovaj naglasak na delu vraća meru onome što ima trajanje. Ne meri se ono što je izrečeno, već ono što je učinjeno i ono što je ostalo kao trag.

Ljubav kao jedini prepoznatljiv znak

Beseda je zaokružena porukom koja u pravoslavlju nije dodatak, već suština:

– Ako smo ovde živeli u ljubavi sa Bogom, jedni sa drugima i širili ljubav među nama, Gospod će nas upravo po ljubavi prepoznati i primiti nas u svoj zagrljaj. Neće nam kazati da nas ne poznaje – zaključio je vladika pred vernicima koji su izašli iz hrama noseći sa sobom ono što se ne vidi: pitanje o sopstvenom životu i tiho podsećanje da se večnost ne čeka, već započinje svakim danom.

Na liturgiji u hramu Svetog Dimitrija mitropolit šumadijski govorio o veri koja čoveku pokazuje put, ali i upozorio na lažna učenja koja pokušavaju da pomute pravoslavlje.

Tokom liturgije u Kragujevcu mitropolit šumadijski govorio o suštini pokajanja i upozorio da istinsko obraćenje ne počinje rečima, već promenom misli, želja i čitavog načina života, bez čega nema ni spasenja.