OVI LJUDI SVE VIDE NAOPAKO: Sveti Jovan Zlatoust otkrio šta čoveka pretvara u sopstvenog neprijatelja

Gnev je jedna od najtežih unutrašnjih borbi sa kojom se čovek suočava, jer ne narušava samo odnose sa drugima, već često pomračuje i sopstveni razum. U trenutku ljutnje čovek može izgovoriti reči koje bi u miru prećutao, povrediti one koji su mu najbliži i izgubiti sposobnost da sagleda situaciju trezveno. Na pitanje kako se izboriti sa ovom strašću koja unosi nemir u dušu, odgovor nudi jedna duboka pouka Svetog Jovana Zlatoustog, koji je upozoravao da gnev nije samo trenutni izliv osećanja, već stanje koje čoveka udaljava od razuma, ljubavi i mira.

Veliki crkveni otac i vaseljenski učitelj Sveti Jovan Zlatoust često je govorio o borbi protiv strasti koje čoveka udaljavaju od Boga i njegovog duhovnog poziva. Među njima je posebno isticao gnev, jer on ne ostaje samo u mislima, već zahvata čitavu čovekovu ličnost i menja način na koji vidi druge ljude.

Za Svetog Jovana Zlatousta, gnev nije znak snage, već slabost koja čoveka lišava unutrašnje slobode. Onaj koji mu se prepusti više ne rasuđuje jasno, već postaje zarobljenik sopstvene strasti.

– Gnevan čovek se, po svojoj bezumnosti, gotovo nimalo ne razlikuje od đavoimanoga. Kada demon gneva uđe u čoveka, čini ga bezumnim, kakav đavoimani i jeste, i podstiče ga da sve čini suprotno istini. Gnevan čovek sve vidi i sve čini naopako, poput onoga kome ne samo da su oštećena čula, već koji je izgubio i samu sposobnost rasuđivanja.

Onaj koji plamti gnevom niti je svestan ljudi oko sebe, niti srodstva, niti prijateljstva, niti pristojnosti, niti dostojanstva i, uopšte uzevši, ništa ne može da shvati, već se, potpuno obuzet gnevom, survava u bezdan. Šta je strašnije od toga da oni koji su obuzeti i progutani strašću gneva postaju čak i ubice?

Zato apostol Pavle, želeći da istrgne sam koren zla, piše: Svaka gorčina i gnev i ljutina i vika i hula sa svakom zlobom, neka su daleko od vas (Efes. 4, 31). Apostol ne samo da ne želi da se gnevimo i ljutimo, već ne želi ni da vičemo na svoje bližnje, misleći na viku koja dolazi od gneva. Kada se u srcu rasplamsa strast gneva, više ni usta nisu u stanju da tiho govore, već čovek, ispoljavajući gnevno raspoloženje svoje duše, viče na svoga bližnjega. A da bi isušio sam koren zla i učinio ga besplodnim, Apostol savetuje i da svaka zloba bude udaljena od nas.

Ko živi u takvom (mirnom) raspoloženju duha svagda se nalazi u duhovnom pristaništu, slobodan od svetovnih bura, ne boji se ni nevremena ni brodoloma, već provodi sadašnji život u miru i, uz to, priprema sebi opit beskonačnih i neizrecivih dobara nebeskih – reči su Svetog Jovana Zlatousta, ostale zapisane u svetim knjigama.

Pouka Svetog Jovana Zlatousta podseća da prava pobeda nije u tome da čovek nadjača drugoga, već da pobedi nemir koji se podiže u njegovom sopstvenom srcu. Mir ne dolazi zato što iskušenja nestaju, već zato što čovek nauči da na njih odgovori bez gneva i povređivanja. Prema učenju Crkve, upravo u toj borbi sa sopstvenim slabostima rađa se put ka smirenju, ljubavi i istinskom duhovnom miru.

Čitanje Jevanđelja za četvrtak 5. sedmice po Duhovima

Shutterstock/Albegova Zhanna

 

Poslanica Svetog apostola Pavla Rimljanima, začalo 118 (15,17-29)

17. Imam, dakle, hvalu u Hristu Isusu u onome što je po Bogu;  18. jer se neću usuditi da govorim nešto što Hristos nije učinio kroza me rečju i delom za poslušnost neznabožaca,  19. u sili znakova i čudesa, u sili Duha Božijega; tako da sam od Jerusalima i naokolo sve do Ilirika ispunio jevanđeljem Hristovim;  20. i tako se starah da širim jevanđelje, ne tamo gde ime Hristovo beše poznato, da ne zidam na tuđem temelju; 

21. nego kao što je pisano: „Kojima se ne javi za njega, videće: i koji nisu čuli, razumeće.”  22. Zato i mnogo puta bejah sprečen da dođem k vama;  23. a sad više nemajući mesta u ovim krajevima, a imajući želju od mnogo godina da dođem k vama,  24. kad pođem u Španiju, doći ću vam: jer se nadam da ću vas u prolazu videti, i vi ćete me otpratiti onamo kad se najpre bar donekle nasitim vas.  25. A sad idem u Jerusalim služeći svetima. 

26. Jer Makedonija i Ahaja dobrovoljno odlučiše da skupe neki zajednički prilog za siromahe među svetima u Jerusalimu.  27. Dobrovoljno odlučiše, ali i dužni su im; jer kad neznabošci postadoše učesnici u njihovim duhovnim dobrima, dužni su i oni njima u telesnim potrebama poslužiti.  28. Kad ovo, dakle, svršim, i ovaj im plod predam, poći ću u Španiju preko vas.  29. A znam da kad dođem k vama, doći ću u punoći blagoslova Jevanđelja Hristova.

Jevanđelje po Mateju, začalo 49 (12,46-50; 13,1-3)

46. Dok on još govoraše narodu, gle, mati i braća njegova stajahu napolju tražeći da govore s njime.  47. I neko mu reče: „Evo mati tvoja i braća tvoja stoje napolju, tražeći da govore s tobom.”  48. A on odgovori i reče onome što mu kaza: „Ko je mati moja, i ko su braća moja?”  49. I pruživši ruku svoju na učenike svoje, reče: „Evo mati moja i braća moja.  50. Jer ko izvrši volju Oca mojega koji je na nebesima, taj je brat moj i sestra i mati.”

1. A onoga dana, izišavši Isus iz kuće, seđaše kraj mora.  2. I sabra se oko njega narod mnogi, tako da je morao ući u lađu i sesti; a narod sav stajaše na obali.3. I on im kaziva mnogo u pričama govoreći: „Gle, izađe sejač da seje.

 

 

Jedan od najvećih crkvenih učitelja objasnio je kako se ova unutrašnja slabost ne zadržava samo na čoveku koji je nosi, već se širi i na njegove odnose.

U vremenu u kojem se sve češće gubi osećaj za meru, pouka ruskog svetitelja nas podseća da izbor društva nije nevažna odluka, već duhovna prekretnica koja može čoveka voditi ka uzdizanju ili ka postepenom unutrašnjem padu.

Jedna od najdubljih pouka ruskog svetitelja otkriva da krst svakog čoveka nije samo simbol stradanja.

Umesto odgovora, ljutnje i potrebe da dokažemo ko je u pravu, veliki ruski duhovnik upućuje na molitvu za onoga koji nas je povredio, otkrivajući put kojim se čuva mir srca i umnožava hrišćanska ljubav.