OVE REČI DELUJU BEZOPASNO, A LAKO SE MOGU OKRENUTI PROTIV ONOGA KO IH IZGOVARA: Starac Jefrem otkriva šta se dešava u čoveku koji stalno sudi drugima

U razgovorima koji se lako pretvaraju u procene drugih ljudi, u rečenicama izgovorenim usput i komentarima koji se brzo šire, čovek često ne primeti koliko se navika osuđivanja udomaćila kao nešto sasvim normalno. Reči se lako izgovaraju, a sudovi o drugima još lakše donose, kao da je tuđe srce pregledano do kraja, a sopstveno ostalo nedirnuto i bez potrebe za preispitivanjem. U toj napetosti između tuđih grešaka i sopstvene samouverenosti zaboravlja se jedna jednostavna, ali teška istina pravoslavnog iskustva: čovek najčešće vidi tuđu ranu jasnije nego sopstvenu bolest.

Na upravo tu unutrašnju borbu podseća jedna od pouka starca Jefrema Arizonskog, koja ne ostavlja prostor za ravnodušnost, već poziva na preumljenje i pogled u sopstveno srce.

– Svaki čovek mora nositi slabosti drugih ljudi. Ko je savršen? Ko se može pohvaliti da je svoje srce sačuvao neoskrnavljenim? Prema tome, svi smo mi bolesni i svako ko osuđuje brata ne primećuje da je i sam bolestan, jer bolesnik ne osuđuje drugog bolesnika. Ljubite, trpite, previđajte, ne gnevite se, ne razdražujte se, opraštajte jedni drugima, kako biste podražavali našeg Hrista i udostojili se da budete blizu Njega u Njegovom Carstvu. Čeda moja, izbegavajte osuđivanje, jer je to veoma veliki greh. Bog se mnogo žalosti kad osuđujemo i preziremo druge ljude. Pobrinimo se samo za svoje sopstvene pogreške, zbog njih bi trebalo da osećamo bol. Osudimo same sebe i naći ćemo milost i blagodat kod Boga – govorio je starac Jefrem Arizonski.

Ove reči ne ostaju na nivou pouke, već postaju ogledalo. U njemu se čovek ne susreće sa drugima, nego sa sobom. I tek tu prestaje potreba za brzom osudom, jer se umesto nje javlja odgovornost, tišina i svest o sopstvenoj slabosti.

Pouka jednog od najvećih svetitelja pravoslavlja pokazuje kako pokajanjem i saosećanjem možemo dostići duhovni mir i istinsku čistotu srca.

U vremenima ličnih borbi i nevidljivih pritisaka, reči jednog optinskog starca otkrivaju drugačije čitanje životnih teškoća i nude neobično smirenje koje ne dolazi spolja, već iznutra.

U jednoj kratkoj rečenici sadržano je upozorenje koje se tiče svakodnevnih odluka, tuđih uticaja i unutrašnjeg rasula koje ljudi često ne prepoznaju na vreme.

U kratkom savetu svetogorski podvižnik objasnio je kako jedan naizgled običan trenutak prolaska pored bolnice postaje ogledalo našeg odnosa prema patnji, zahvalnosti i sopstvenoj savesti.