OVE LJUDE NIKADA NE BIRAJTE ZA KUMOVE: Patrijarh Pavle je upozoravao da budemo veoma obazrivi prilikom izbora

Dela svetih apostola, začalo 50 (27,1-44)

1. I kako bi odlučeno da otplovimo u Italiju, predadoše i Pavla i neke druge sužnje kapetanu ćesareve čete, po imenu Julije.  2. A kad uđosmo u lađu adramitsku s namerom da plovimo u azijska mesta, otisnusmo se; s nama beše Aristarh, Makedonac iz Soluna.  3. Drugi dan pristadosmo u Sidon. A Julije čovekoljubivo postupajući prema Pavlu dopusti mu da odlazi prijateljima da bi se starali o njemu.  4. I odande krenuvši plovismo ispod Kipra, pošto vetrovi bejahu suprotni. 

5. I preplovivši pučinu kilikijsku i pamfilijsku, dođosmo u Miru Likijsku.  6. I onde našavši kapetan lađu aleksandrijsku koja plovi u Italiju, ukrca nas u nju.  7. Plovivši pak mnogo dana sporo, i jedva došavši prema Knidu, jer nam vetar ne dadijaše, doplovismo pod Krit kod Salmone.  8. I s mukom ploveći pored obale prispesmo u neko mesto koje se zove Dobra pristaništa, blizu kojega beše grad Laseja.  9. Pa kako prođe dosta vremena i već plovljenje ne beše bez opasnosti, jer i post već beše prošao, savetovaše Pavle 

10. Govoreći im: „Ljudi, vidim da će plovljenje biti s mukom i velikom štetom, ne samo za tovar i lađu, nego i za živote naše.“  11. Ali kapetan više verova kormilaru i vlasniku lađe, negoli Pavlovim rečima.  12. A pošto pristanište ne beše zgodno za zimovnik, savetovahu mnogi da se odvezu odande, ne bi li kako mogli doći do Finika, da zimuju u tom pristaništu kritskom koje gleda prema jugozapadu i severozapadu.  13. I kad dunu jug, mišljahu da im se želja ispuni, pa podignuvši kotvu plovljahu pokraj Krita.  14. Ali ne zadugo po tom dunu nasuprot njemu buran vetar koji se zove severoistočnjak. 

15. I kad zahvati lađu i ona se ne mogaše vetru protiviti, prepustismo se valovima da nas nose.  16. A kad prođosmo mimo jednog ostrva koje se zove Klauda, jedva mogosmo uzdržati čamac,  17. koji izvukavši, upotrebiše pomoćna sredstva i podvezaše lađu, pa bojeći se da ne udare na sprud, spustiše jedra i tako dalje plovljahu.  18. A kad nam veoma dosađivaše bura, sutradan izbacivahu tovare.  19. I trećeg dana svojim rukama izbacismo alat lađarski. 

20. A kad se ni sunce ni zvezde za mnogo dana ne pojaviše, i bura ne mala navali, beše najzad izgubljena svaka nada da ćemo se spasti.  21. Pošto se dugo nije jelo, to Pavle stade među njih i reče: „Trebaše, dakle, o ljudi, poslušati mene, i ne otiskivati se od Krita, pa izbegnuti ovu muku i štetu.  22. I evo sada vam savetujem da budete raspoloženi, jer ni jedna duša od vas neće propasti, osim lađe.  23. Jer ove noći stade preda me anđeo Boga čiji jesam i kome služim,  24. Govoreći: ‘Ne boj se, Pavle! Ti moraš izići pred ćesara; i evo, Bog ti je darovao sve koji plove sa tobom.’ 

25. Zato, ljudi, budite raspoloženi, jer verujem Bogu da će tako biti kao što mi bi rečeno.  26. Mi ćemo, dakle, biti izbačeni na neko ostrvo.“  27. A kad bi četrnaesta noć i mi plovljasmo po Adriji, oko ponoći pomisliše lađari da se približavaju nekoj zemlji.  28. I izmerivši dubinu nađoše dvadeset hvati. I malo prošavši, opet izmeriše i nađoše petnaest hvati.  29. Onda bojeći se da kako ne udare na podvodne stene, baciše sa krme četiri kotve, pa se moljahu da svane dan. 

30. A kad lađari gledahu da pobegnu sa lađe, i spustiše čamac u more izgovarajući se kao da hoće sa pramca da spuste kotve,  31. reče Pavle kapetanu i vojnicima: „Ako ovi ne ostanu na lađi, vi se ne možete spasti.“  32. Tada vojnici odrezaše konope na čamcu i pustiše ga te pade.  33. A još pre svitanja dana, moljaše Pavle sve da jedu govoreći: „Danas je četrnaesti dan kako čekate, i bez jela provodite, ništa ne okusivši.  34. Zato vas molim da uzmete hrane, jer je to za vaše spasenje. A ni jednome od vas neće pasti dlaka s glave.“ 

35. I rekavši ovo, uze hljeb, i zablagodari Bogu pred svima i prelomivši, stade jesti.  36. Onda se svi oraspoložiše, pa i sami uzeše hranu.  37. A u lađi beše nas duša svega dvesta sedamdeset i šest.  38. Pošto se pak nasitiše jela, olakšaše lađu izbacivši pšenicu u more.  39. A kad nastade dan, ne prepoznaše zemlju, ali ugledaše neki zaliv sa peskovitom obalom, na koju rešiše, ako bude moguće, da izvuku lađu. 

40. I odvezavši kotve pustiše u more, i odrešiše ujedno i užad na krmama, pa raširivši malo jedro prema vetru upraviše obali.  41. A kada naiđoše na morski sprud, nasukaše lađu; i pramac se zari i ostade nepomičan, a krma se razbijaše od sile talasa.  42. Vojnici se tada dogovoriše da pobiju sužnje, da koji ne ispliva i ne utekne.  43. Ali kapetan želeći sačuvati Pavla, spreči njihovu nameru i zapovedi onima koji mogu plivati da prvi iskoče i izađu na zemlju,  44. a ostali, jedni na daskama, a drugi na nečem od lađe. I tako svi iziđoše živi na zemlju.

Jevanđelje po Jovanu, 57. zač. (17,18-26)

18. Kao što ti mene posla u svet, i ja njih poslah u svet.  19. Ja posvećujem sebe za njih, da i oni budu posvećeni istinom.  20. Ne molim pak samo za njih, nego i za one koji zbog reči njihove poveruju u mene:  21. Da svi jedno budu, kao ti, Oče, što si u meni i ja u tebi, da i oni u nama jedno budu da svet veruje da si me ti poslao.  22. I slavu koju si mi dao ja sam dao njima, da budu jedno kao što smo mi jedno. 

23. Ja u njima i ti u meni, da budu usavršeni u jedno, i da pozna svet da si me ti poslao i da ljubiš njih kao što mene ljubiš.  24. Oče, hoću da i oni koje si mi dao budu sa mnom gde sam ja, da gledaju slavu moju koju si mi dao, jer si me ljubio pre postanja sveta.  25. Oče pravedni, svet tebe ne pozna, a ja te poznah, i ovi poznaše da si me ti poslao.  26. I ja im objavih ime tvoje i objaviću: da ljubav kojom me ljubiš u njima bude, i ja u njima.“

Dok se porodični razgovori sve češće svode na obaveze i ekran, jedna pouka starca Pajsija Svetogorca otvara pitanje koje mnogi izbegavaju: šta ostaje od vere kada se prestane živeti, prenositi i ponavljati u svakodnevici?

Svetitelj našeg vremena podseća da izlaz ne dolazi iz mirovanja, već iz odlučnog duhovnog pokreta i obraćanja Hristu.

Dok jedni neprestano preživljavaju juče, a drugi strepe od sutra, jedna pouka arhimandrita Save Majuka razbija tu unutrašnju tišinu i vraća fokus na jedini trenutak koji čovek zaista ima – sada.

U trenucima kada reč lako preraste u svađu, jedno monaško pravilo nudi jednostavan izlaz: ćutanje, molitva i pogled na sebe umesto na tuđe greške, kao put ka unutrašnjem miru i razrešenju konflikta.