NIKADA NIKOME NE GOVORITE “PROPAO JE”: Mitropolit limasolski Atanasije otkriva šta Jevanđelje kaže o ovim rečima koje mnogi koriste kao uzrečicu

Kada čovek pogreši, padne ili se udalji od Boga, skloni smo da njegovu grešku posmatramo kao nešto što ga zauvek određuje. Lako izgovorimo da se neko neće promeniti, da je za njega kasno ili da je svojim postupcima već pokazao kakav je. Ipak, hrišćanska vera ne ostavlja prostor za konačnu presudu nad čovekom. Na to podseća i jedna od pouka mitropolita limasolska Atanasija, koji govori o tome koliko je pogrešno čoveka posmatrati samo kroz njegov pad.

Mitropolit Atanasije ukazuje na događaje iz Jevanđelja koji pokazuju da ishod čovekovog života može biti sasvim drugačiji od onoga što bismo očekivali. Razbojnik koji se pokajao na krstu prvi je ušao u raj, dok je apostol Juda, jedan od Hristovih učenika, završio u pogibli. Ovaj primer, kako ističe mitropolit, trebalo bi da nas nauči oprezu kada sudimo o drugim ljudima i njihovom odnosu prema Bogu.

– Ne možemo osuditi nijednog čoveka i reći: „Propao je“. Niko nije propao. Možda je danas pao, ali sutra će ga Bog naći. Danas je možda on okamenjen, a sutra će Bog naći način da ga promeni. Prvi koji je otišao u raj, bio je razbojnik. A prvi koji je otišao u pakao, bio je apostol Hristov. A način na koji se sve dogodilo velika je lekcija za nas. Zbog toga čovek nikada ne bi smeo ni da očajava, ni da stavlja krst na drugog – kaže mitropolit limasolski Atanasije.

Ova pouka ne znači da treba opravdavati grešku ili zatvarati oči pred grehom. Njena poruka je drugačija: niko od nas ne zna šta se može dogoditi u srcu drugog čoveka i kojim će putem dalje krenuti. Onaj koga danas gledamo kroz njegov pad možda će sutra pronaći put ka pokajanju.

Zato mitropolit Atanasije upozorava na dve opasne krajnosti: čovek ne sme da digne ruke od sebe, ali ne sme ni da odluči da je za drugoga sve završeno. Čovek može pasti, može zalutati i može dugo ostati daleko od Boga, ali ono što vidimo danas nije nužno i njegov konačni odgovor. Poslednju reč o čoveku ne treba da izgovara naša osuda.

Čitanje Jevanđelja za sredu 16. sedmice po Duhovima

Foto: SPC

 

Poslanica Svetog apostola Pavla Galatima, začalo 214 (6,2-10)

2. Nosite bremena jedan drugoga, i tako ispunite zakon Hristov.  3. Jer ako ko misli da je nešto, a nije ništa, vara samoga sebe.  4. A svaki neka ispita svoje delo, i tada će sam u sebi imati pohvalu, a ne u drugome;  5. jer će svaki svoje breme nositi.  6. A koji se uči reči, neka deli sva dobra sa onim koji ga uči.  7. Ne varajte se, Bog se ne da obmanjivati; jer što čovek poseje ono će i požnjeti.  8. Jer koji seje u telo svoje, od tela će požnjeti trulež, a ko sije u duh, od Duha će požnjeti život večni.  9. A dobro činiti da nam ne dosadi, jer ćemo u svoje vreme požnjeti ako ne malakšemo.  10. Zato, dakle, dok imamo vremena, činimo dobro svima, a osobito svojima po veri.

Jevanđelje po Marku, začalo 29. (7,14-24)

14. I dozvavši sav narod reče im: „Poslušajte me svi, i razumijte:  15. Ništa nema što bi čoveka moglo opoganiti od onoga što spolja ulazi u njega, nego što izlazi iz njega ono je što pogani čoveka.  16. Ko ima uši da čuje, neka čuje!”  17. I kada dođe od naroda u kuću, pitahu ga učenici njegovi za priču.  18. I reče im: „Zar ste i vi tako nerazumni? Zar ne razumete da što god u čoveka spolja ulazi ne može ga opoganiti?  19. Jer mu ne ulazi u srce nego u trbuh, i izlazi napolje, čisteći sva jela.” 

20. Još reče: „Što izlazi iz čoveka ono pogani čovjeka.  21. Jer iznutra, iz srca ljudskoga, izlaze zle pomisli, preljube, blud, ubistva,  22. krađe, lakomstva, pakosti, lukavstvo, razvrat, zlo oko, hula na Boga, gordost, bezumlje.  23. Sva ova zla iznutra izlaze, i pogane čoveka.24. I ustavši odande otide u krajeve tirske i sidonske, i ušavši u kuću, htede da to niko ne dozna; no nije se mogao sakriti.

BONUS VIDEO

Veliki srpski svetitelj objašnjava da reč koju hrišćani svakodnevno izgovaraju krije odgovor koji nije samo pitanje znanja, već i način života.

Reči svetogorskog starca o ljudskoj slabosti otkrivaju zašto jedan pad ne mora da bude kraj borbe, već trenutak iz kojeg se može izvući važna pouka za ono što dolazi.

Trud, molitva i podvig imaju svoje mesto, ali bez Božje blagodati ono što je posejano u srcu može ostati jalovo, dok se čak i vrlina može pretvoriti u novu priliku za gordost i samoljublje.

Kratka, ali snažna pouka svetitelja govori o nečemu što je mnogo dublje od običnog spokojstva i otkriva zbog čega unutrašnja tišina ima posebno mesto u hrišćanskom životu.