NEĆEMO ZABORAVITI OVO OPELO, I TO DA ŠKOLSKOG DRUGA PRVOGA ŠALJEMO U BOŽJE NARUČJE: Potresne reči jeromonaha Nikolaja na sahrani mladog sveštenika Bogdana

On je na početku obraćanja naglasio i ličnu i sabornu dimenziju trenutka:

– Preosvećeni vladiko, visoko prečasni i prečasni oci, prepodobne monahinje i monaštvo, arhimandriti, verni narode, braćo i sestre, dragi oče Lazlo i porodice Stjepanović, draga deco, Palo mi je u deo da se obratim i da pokušam sa par reči u ime svih… u ovom, naravno, pre svega tužnom i bolnom trenutku, ali ujedno, priznajmo to, i svečanom trenutku, zato što smo ovaj uzvišeni čin opela započeli sa „Hristos Vaskrese“… kažem par reči.

U nastavku besede jeromonah je govorio o tri duhovna rođenja čoveka, o tajni smrti i vaskrsenja, kao i o granici ljudskog razumevanja pred Božijom promisli.

Najbolniji trenutak

Posebno snažan deo besede, koji je obeležio čitav oproštaj, bio je onaj u kojem se govori o zajedničkom iskustvu gubitka:

–  Ono što znam i vidim po mojim školskim drugovima jeste da je zaista ovo toliko ganulo svakoga da sam siguran da ne samo što mi kažemo po ljudskom, da nećemo zaboraviti, nego nećemo ni moći da zaboravimo, ma hteli ili ne, u bilo kakvim okolnostima i životnim problemima. Nećemo zaboraviti ni ovaj dan i ovo opelo, i to da svog školskog druga prvoga šaljemo u Božje naručje, niko neće zaboraviti, ni njegovu porodicu, ni njegovu suprugu i dečicu – kazao je jeromonaj Nikolaj

Tuga i nada

Jeromonah Nikolaj je naglasio da hrišćanska vera ne ukida bol, ali ga preobražava:

– Ne možemo prezreti tugu, i tuga ne sme da se potisne, ali, naravno, ne sme da pređe u očajanje, zato što temeljimo svoj život u veri na večni život.

Govoreći o tajni ljudskog života i smrti, dodao je:

– Tajna ljudske duše je neistraživa… ostaje tajna mnogo toga što se u nama zbiva.

U završnici besede pozvao je na praštanje i duhovno jedinstvo:

– U ovim trenucima neophodno je da svako u srcu oprosti ako ima bilo kakvu nerešenu ili nemilu situaciju.

I dodao:

– I kao živi i kao pokojni da se predamo Gospodu i da se držimo Krsta Hristovog…

Život i služba prote Bogdana Stjepanovića

Protojerej Bogdan Stjepanović upokojio se 11. maja 2026. godine u 37. godini života u Istanbulu, nakon teške bolesti.

Rođen je 1989. godine u Bijeljini u svešteničkoj porodici. Bogoslovsko obrazovanje stekao je u Bogosloviji „Sveti Sava“ u Beogradu, a teološke studije nastavio u Foči. Služio je u okviru Eparhije zvorničko-tuzlanske, gde je obavljao više svešteničkih dužnosti.

Posebno je ostao upamćen kao izuzetan pojac i nosilac savremenog liturgijskog pojanja, a njegovo izvođenje pesme „Od ognjenih jezika rođena“ postalo je prepoznatljivo u crkvenom životu.

Porodica i poslednji pozdrav

Iza prote Bogdana ostali su supruga Jovana i četiri kćerke: Hristina, Teodora, Marija i Lidija. Crkva i verni narod oprostili su se od njega u duhu molitve, uz reči nade u vaskrsenje i večni život:

Večan mu spomen i Carstvo nebesko.

U Sabornom hramu Hristovog Vaskrsenja služena zaupokojena liturgija za Jovana Kneževića, uz prisustvo mitropolita Joanikija i brojnih vernika; emotivni oproštaj nastavljen molitvom i ispraćajem ka manastiru Kosijerevo.

Na sahrani dvanaestogodišnjaka koji je tragično preminuo, mitropolit Dimitrije govorio o veri, večnom životu i susretu bez rastanka, dok su porodica i vernici u tišini slušali poruke utehe i nade.

Nakon transplantacije jetre u Istanbulu, uprkos ogromnoj žrtvi prijatelja koji je pokušao da mu spasi život donacijom organa, jerej Bogdan Stjepanović okončao je svoj ovozemaljski život.

U Crkvi Svetog Đorđa pod Goricom služeno je opelo monahinji Hristini (Rabrenović), koju su vernici pamtili po požrtvovanosti, molitvi i decenijama služenja bez želje za priznanjima.