„NAJSTARIJI AMERIČKI PRIJATELJ NA BALKANU UJEDNO JE I NJEN NAJVREDNIJI PARTNER!“ Autorski tekst ministra Marka Đurića za Statecraft & Strategy

Ministar spoljnih poslova Srbije Marko Đurić objavio je autorski tekst „Najstariji američki prijatelj na Balkanu ujedno je i njen najvredniji partner“ za list Statecraft & Strategy.

Tekst vam prenosimo u celosti

– Postoji tendencija u spoljnopolitičkim krugovima u Vašingtonu da se Balkan posmatra kao problem kojim treba upravljati, a ne kao vrednost koju treba negovati. To je strateška greška, koja iz dana u dan postaje sve skuplja.

Zapadni Balkan nalazi se na raskrsnici Evrope, povezujući istočno i južno krilo NATO-a, a kroz njega prolaze energetski koridori, migrantske rute i lanci snabdevanja koji su važni za čitavu transatlantsku zajednicu. Stabilnost ovog regiona nije samo regionalna pogodnost. Ona je preduslov evropske bezbednosti. Ali kada se pažnja usmeri na druge delove sveta, ta stabilnost dolazi pod pritisak.

U Bosni, nastojanja da se politička vlast centralizuje daleko iznad okvira predviđenih Dejtonskim mirovnim sporazumom iz 1995. godine podstakla su opasne tenzije. Vredi podsetiti šta je Dejton zapravo predstavljao: sporazum koji je zaustavio rat. Njegova pažljivo uspostavljena struktura, nesavršena kao što svaki kompromis mora biti, nije relikt koji treba odbaciti, već temelj koji treba poštovati. Pokušaji da se ona zaobiđe nose rizik od ponovnog otvaranja rana za čije je zaceljivanje bila potrebna čitava jedna generacija.

Na Kosovu situacija i dalje ostaje nerešena na način koji zahteva iskrenost, a ne diplomatske eufemizme. Jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova iz 2008. godine i dalje ne priznaje više od polovine država sveta, uključujući i pet članica Evropske unije. Srbija ne može i neće priznati tu deklaraciju. To nije izraz naše nepopustljivosti, već stav zasnovan i na međunarodnom pravu i na suverenitetu naše države. Istovremeno, Beograd teži normalizaciji odnosa sa vlastima u Prištini. Želimo funkcionalan suživot. I želimo da ljudi sa obe strane žive bolje.

Gotovo čitavu deceniju predsednik Srbije Aleksandar Vučić i albanski premijer Edi Rama predvode najznačajniji proces pomirenja između Srba i Albanaca u istoriji. Dva suseda, čiji su odnosi predugo bili obeleženi rivalstvom i nepoverenjem, sada biraju dijalog umesto neprijateljstva. Njihovo partnerstvo nedavno je krunisano zajedničkim autorskim tekstom u listu Frankfurter Allgemeine Zeitung, u kojem su izneli stav da bi Evropska unija trebalo da primi Srbiju, Albaniju i ostatak Zapadnog Balkana bez mehanizama veta koji su isuviše često paralisali donošenje odluka na evropskom kontinentu.

Bio je to smeo predlog, koji je naišao na kritike političkih protivnika sa obe strane. To je bilo očekivano. Lideri koji preuzimaju rizik zarad mira retko dobijaju priznanje u kratkom roku. Istorija, s druge strane, obično ima više razumevanja.

Za Srbiju članstvo u Evropskoj uniji ostaje strateški cilj. Međutim, napredak je usporen, ali ne prvenstveno zbog nedostataka u oblasti vladavine prava, kako tvrde kritičari Srbije. Kada su Rumunija i Bugarska pristupile Evropskoj uniji, učinile su to prema standardima koje je Zapadni Balkan u mnogim merljivim aspektima odavno prevazišao. Letvica je za naš region podignuta, i to selektivno i u značajnoj meri. Unutrašnje podele u samoj Evropskoj uniji i zamor od proširenja predstavljaju glavne prepreke na putu Srbije ka članstvu. Mi to znamo i strpljivi smo. Ali nećemo se pretvarati da je prepreka isključivo na našoj strani.

U međuvremenu, Srbija ne stoji u mestu. To što nije članica Evropske unije daje joj određenu fleksibilnost, a mi je koristimo. Srbija američkim kompanijama nudi ono što je danas u Evropi sve ređe – destinaciju za „friend-shoring“, sa snažnim transatlantskim vezama, visoko kvalifikovanom radnom snagom i regulatornim okruženjem koje pogoduje poslovanju, bez birokratskih opterećenja koja su se tokom decenija nagomilala unutar Evropske unije. Rezultati govore sami za sebe. Naš tehnološki sektor danas učestvuje sa gotovo 10 odsto u bruto domaćem proizvodu Srbije, što je među najvećim udelima u čitavoj Evropi, a njegov rast se nastavlja ubrzanim tempom.

Ali nezavisnost Srbije u donošenju odluka nije samo ekonomska prednost. Ona predstavlja i moralnu vrednost. To se nigde jasnije ne vidi nego u našem odnosu prema Izraelu.

Veče 8. oktobra 2023. godine, dan nakon najvećeg masakra nad Jevrejima od Holokausta, Srbija je primila poruku iz Izraela: bila im je potrebna vojna oprema i bila im je potrebna hitno. Predsednik Vučić je reagovao, i Srbija je u roku od četiri dana izvršila isporuku.

„Ja sam danas jedini u Evropi koji trguje vojnom municijom sa Izraelom“, rekao je Vučić otvoreno. „I zbog toga često trpim kritike svojih kolega.“

U pravu je u oba slučaja. Srbija je pružila bezbednosnu pomoć Izraelu u trenutku kada je evropska solidarnost sa jevrejskom državom bila primetno slaba. Kada su izraelskim sportskim timovima, zbog bezbednosnih razloga i sve prisutnije kulture bojkota koja se širi evropskim fudbalom, bili potrebni tereni van njihove zemlje, izabrali su Beograd. Znali su da će tamo biti dobrodošli – i bili su u pravu. Nije se čuo nijedan antisemitski slogan. Naprotiv, žuta zastava koja podseća na oznaku koju su Jevreji bili primorani da nose tokom nacističke okupacije bila je istaknuta uz srpsku zastavu na zgradi Predsedništva Srbije, kao čin sećanja i moralne jasnoće.

To sećanje duboko je ukorenjeno u Srbiji. Prema podacima Memorijalnog centra Jad Vašem, ustaše – hrvatski fašistički pokret koji je tokom Drugog svetskog rata vladao marionetskom nacističkom državom i sproveo istrebljenje hrvatskih Jevreja u okviru Holokausta – takođe su ubile više od 500.000 Srba, proterale još 250.000, dok je dodatnih 250.000 bilo primorano da pređe iz pravoslavlja u katoličanstvo. Znamo šta znači biti progonjen zbog onoga što jesi. Zato naša solidarnost sa Izraelom nije politički stav, već moralni refleks.

Pojedine evropske prestonice zameraju Srbiji njen odnos prema Izraelu. Neka tako bude. Mi taj stav smatramo jednim od najsvetlijih trenutaka naše savremene politike.

To me dovodi do nečega što je, čini se, previše američkih kreatora politike zaboravilo. Tokom najvećeg dela istorije odnosa naših dveju zemalja, Srbija i Sjedinjene Američke Države bile su saveznici – i to bliski saveznici. Tokom Prvog svetskog rata srpska zastava vijorila se iznad Bele kuće, kao jedna od svega dve strane zastave kojima je ukazana takva čast. Naše zemlje zajedno su se borile protiv istih neprijatelja.

Kasnije, tokom Drugog svetskog rata, to savezništvo potvrđeno je pojedinačnim delima izuzetne hrabrosti. U okviru operacije „Halijard“, najveće akcije spasavanja američkih pilota u istoriji, obični srpski seljaci pružili su utočište, hranu i zaštitu stotinama oborenih američkih vazduhoplovaca, izlažući se ogromnom ličnom riziku od nacističke odmazde. To su bili zemljoradnici i stočari koji nisu imali šta da dobiju, a mogli su da izgube sve. Danas u Srbiji postoji spomen-obeležje u obliku transportnog aviona C-47, kojim su ti američki piloti na kraju prebačeni na sigurno.

Srbija želi da transatlantski odnosi nastave da jačaju. Mi smo evropska zemlja (a u jednom važnom smislu to su i Sjedinjene Američke Države), jer su nas oblikovali evropska civilizacija, misao i žrtve. Nijedna od naših država nije članica Evropske unije, ali obe imaju interes da Evropska unija bude uspešna i da evropski kontinent, čiji je ona jedan od stubova stabilnosti, ostane bezbedan.

Vašington bi trebalo da Balkan posmatra ne kao postkonfliktni prostor koji čeka rešenja, već kao region od strateškog značaja, u kojem pouzdana Srbija, koja se razvija i vodi samostalnu politiku, predstavlja istinskog partnera. Pokazali smo da stojimo uz svoje prijatelje čak i kada nas to košta. Pokazali smo i da možemo da predvodimo procese pomirenja, čak i kada oni nose politički rizik. To nije profil jednog problema. To je profil saveznika.

Sjedinjene Američke Države i Srbija već su zajedno bile na pravoj strani istorije, a temelji tog savezništva nikada nisu nestali. Vreme je da na njima ponovo gradimo.