NAJGORE BI BILO DA NAS SVI VOLE, EVO ZBOG ČEGA: Jeromonah Serafim Rouz objasnio zašto bi to bilo ozbiljno upozorenje

Društvene mreže prepune osuda predstavljaju sliku društva koje sve teže podnosi istinu, a još teže čoveka koji odbija da se prilagodi gomili. Dok se glas savesti često proglašava fanatizmom, a vera potiskuje na marginu javnog života, jedna pouka jeromonaha Serafima Rouza i danas odzvanja gotovo proročki, nudeći odgovor na pitanje zašto je hrišćanski put oduvek bio put sukoba sa duhom vremena.

– Kada bi Hristos danas hodao ulicama, ili bi bio raspet po drugi put ili bi bio smešten u duševnu bolnicu, jer svetu Hristos nije potreban. Nemojte se obeshrabriti kada vidite da neko ustaje protiv vas. Bilo bi gore da vas svi vole: to znači da ugađate ljudima. I Hrista su mrzeli, raspeli su ga. Pa šta možemo očekivati, univerzalnu ljubav ako idemo Hristovim stopama? Pobrinite se da vam savest bude čista i ne bojte se ljudske mržnje, već mržnje u sopstvenoj duši – govorio je otac Serafim Rouz.

U ovim rečima jedan od najvećih pravoslavnih duhovnika 20. veka nije pozivao na sukob sa svetom, već na unutrašnju budnost. Njegova poruka nije usmerena protiv ljudi, već protiv duha licemerja i potrebe da čovek po svaku cenu bude prihvaćen. Otac Serafim podseća da hrišćanstvo nikada nije bilo religija komfora, već spremnosti da se istina nosi čak i onda kada izaziva podsmeh, odbacivanje ili usamljenost.

Posebno snažno odjekuje njegova opomena da se čovek više plaši mržnje u sopstvenoj duši nego osude drugih. U društvu u kojem se neprijatelj često traži spolja, Serafim Rouz vraća fokus na ono što pravoslavlje smatra ključnom borbom – borbom sa samim sobom.

Njegova pouka zato i danas ostaje aktuelna: nije najveća tragedija kada svet odbaci Hrista, već kada čovek, zarad tuđeg odobravanja, utiša sopstvenu savest.

BONUS VIDEO

Svetogorski duhovnik objasnio je da, kada se reči pretvore u teret, treba posegnuti za jednostavnost koja razbija strah i vraća mir u molitvu.

Ava Justin Popović govorio je o strahu, očajanju i trenucima kada čovek pomisli da više nema snage da ustane, ali i o pomoći koja, prema pravoslavnom učenju, nikada ne izostaje onome ko je prizove.

U jednoj kratkoj misli blaženopočivšeg patrijarha srpskog sadržano je merilo koje odvaja ravnodušnost od istinske ljudskosti.

Misao velikog srpskog duhovnika i svetitelja nudi oštro upozorenje šta se zapravo dešava kada čovek prestane da deluje.