NA IVICI Darko Obradović:“Dezinformacije su najopasnije oružje 21. veka“

Geopolitička situacija nikad nije bila komplikovanija, a javni prostor nikad zagađeniji. Darko Obradović, istraživač studija bezbednosti i konzultant za geopolitičke rizike, čovek koji je javno pogriješio u proceni rata u Ukrajini i to bez oklevanja priznao, danas upozorava na nešto što smatra mnogo opasnijim od raketa i tenkova: dezinformacije koje parališu društvo iznutra. U razgovoru za emisiju „Na ivici govori o tome zašto je Srbija zakasnila sa NATO integracijom, šta stvarno pokreće Bliski istok, kako razlikovati analizu od propagande i zašto smatra da je nacionalna otpornost pitanje opstanka. I o tome kako je sa 120 kilograma pao na malom fudbalu i odlučio da promeni život.

NATO ili vojna neutralnost: šta je bolje za Srbiju?

Moja teza je iskustveno potvrđena: Srbija je već zakasnila sa tim članstvom. S jedne strane, mislim da će doći vreme kada ćemo po svaku cenu hteti da uđemo u NATO, a uslovi više neće biti tako jednostavni. Ovo baštinim na našim istorijskim iskustvima jer sve velike srpske pobede nisu izvojevane zato što je Srbija bila neutralna, nego zato što je bila vrednosno i saveznički određena. Prvi svetski rat, Drugi svetski rat, srpski ustanak. To nije bila neutralna priča. S druge strane, naša geografija takođe nije neutralna. Mi nismo trećesvetska država, ne nalazimo se na graničnim linijama kojima preti egzistencijalna opasnost. Kompletna korist od NATO dolazi kroz ono što se zove standardizacija. Parafraziram Viktora Orbana iz 1997. godine, kada je mađarima objašnjavao NATO,

rekao je da je NATO preporuka za dobar biznis. Članstvom kažete: mi smo kompanija od poverenja, stabilni smo, vredi ulagati kod nas. Ali Srbija je zakasnila. Voz je bio 2006. godine, kada smo trebali ući zajedno sa Hrvatskom i Albanijom. Nismo to uradili i sada se nalazimo pod velikim indeksom geopolitičkog rizika.

Srbija je na putu u Evropsku uniju, a vi često kažete da Evropu suštinski zanimaju samo njeni interesi. Koliko je taj put realan?

Uglavnom je put za Evropsku uniju vodio preko NATO-a. Izuzetak je Kipar, Malta, Irska, ali sve ostale države su najpre rešile bezbednosnu poziciju, prihvatile jedinstveni evroatlantski prostor, pa tek onda pristupile EU. To ima svoju logiku jer, kao što vidimo i danas, najveći spor između EU i vlasti u Beogradu jeste zajednička bezbednosna politika. I opet je pitanje bezbednosti centralno pitanje. Pritom, NATO nije Amerika, NATO je nastalo zbog Evrope, a ne zbog Amerike. Kada je NATO nastajao, Portugal nije bio članica Ujedinjenih nacija, a osnivač je NATO-a. Italija isto. Ta kolektivna bezbednost nastala je kao odgovor na pretnju i kao istorijsko iskustvo. Većina sukoba ne nastaje

zbog interesa, nego zbog pogrešnih procena i nesporazuma.

Koja je najveća zabluda u javnom diskursu o Bliskom istoku?

Bliski istok je nemoguće razumeti bez jasno izražene religijske komponente, geoekonomske komponente i političke ideologije od Arapskog proleća. Od Muslimanskog bratstva, koje je nastalo sredinom dvadesetog veka, postoji konstantna borba za transformaciju monarhističkog islama u politički islam. Taj politički islam izrodio je Al Kaidu, Hamas, razne organizacije koje su koristile bombaše samoubice. Ključna tačka preokreta bila je 1979. kada je politički islam dobio svoju državu, Islamsku republiku Iran. Njihova teza je da se islamska revolucija mora izvoziti, po potrebi i pod cenu krvi. Oni smatraju da ne treba da budu arapske monarhije. I onda dolazi moćna država, sa resursima,

sa izlazom na dva mora, sa kopnenim mostom između Azije i Evrope, koja kreće da izvozi

radikalizam. Arapskim monarhijama postaje jasno da ih Iran može progutati. Tome dodajte Kurde koji nemaju svoju državu, a ima ih trideset miliona koji obuhvataju bar pet zemalja, ključne transportne koridore i informaciono-komunikacijske čvorove, i dobijate sliku zašto je Bliski istok uvek bio globalni problem.

Foto: INFO

Kako razlikujete proverene informacije od sofisticirane propagande?

Imam jednu veliku sreću: ne raspolažem tajnim obaveštajnim podacima, pa mogu slobodno da pišem i iznosim analize. Ali osnova mog rada je primarni izvor. Ako je pitanje spora dve države, neću tražiti razloge u interpretacijama, nego u njihovim doktrinarnim dokumentima: strategijama nacionalne bezbednosti, energetskim strategijama, bilo kojoj zvaničnoj strategiji. To su kao telegrami između država: šta su im ciljevi, šta su im interesi, gde su crvene linije. Sve je to javno dostupno. Na osnovu tog primarnog analitičkog okvira izvlačimo parametre: da li postoje političke tenzije, bezbednosne tenzije, teritorijalne tenzije. Problem je što danas, bez zadrške od nekoliko dana ili direktnog pristupa

terenu, ne možete utvrditi pun kontekst događaja. Mi smo u Srbiji dobili TV detektive umesto analitičara. Idu od ručka do večere i znaju šta je Trump mislio, šta je Putin planirao. To je vrsta patološke lične afirmacije koja ljudima daje lažnu slavu, a javnosti nanosi veliku štetu. 

Gde ste napravili najveću analitičku grešku?

Hajde da počnemo od greške. Tvrdio sam javno da će Ukrajina pasti za maksimum dva meseca. Sećam se, bio sam na televiziji kad je počeo rat i, na osnovu svega što je izgledalo jednostavno, bio sam siguran da će Ukrajina kapitulirati, da će Rusija ostvariti svoje ciljeve po doktrini brzih udara, spajanja snaga, vazdušnih mostova i kolaboracionističke uprave. To se nije desilo. Što se tiče uspešnih prognoza, počeo sam da pišem da će Naftna industrija Srbije biti sankcionisana , i to ne zbog rata protiv Ukrajine, nego zbog ruskog štetnog delovanja u inostranstvu. I zaista jeste sankcionisana po dve američke uredbe, od kojih je jedna upravo navela štetno delovanje u inostranstvu, dakle špijunažu i subverziju. To su dva ekstremna primera, zato sam ih i odabrao.

Foto: INFO

Šta je po vama najveća bezbednosna pretnja za Srbiju?

Strategija nacionalne bezbednosti je jedini merodavan izvor u ovom trenutku. Ona nije pretrpela bitne promene, što znači da u našem okruženju nije došlo do promena koje bi zahtevale potpuno novi doktrinarni pristup. Postoje tenzije, definitivno , po naš međunarodni položaj, nacionalnu, ekonomsku i energetsku bezbednost , a centralno je pitanje statusa Kosova. Ali ono što strategija pominje samo u jednom redu, a mislim da je to danas ključno, jesu hibridne pretnje. Dezinformacije i nacionalna otpornost. Može vam padati kiše bombi, ali ako imate koheziju i otpornost na dezinformacije, izdržite. A mi imamo podele. Dezinformacije su uništile projekat Jadar. Marko Rubio je juče bio u Srbiji i potpisao ugovor za sirovine , a nema nijedne zemlje na svetu koja se odrekla

takvog resursa, od Centralne Azije do Amerike. To je direktan udar dezinformacija na nacionalnu bezbednost. Poverenje u institucije i sistem je, po mom mišljenju, bezbednosni izazov koji se ne prepoznaje dovoljno.

Da li je TikTok bezbednosni rizik?

Društvene mreže su kao ulica. Ako učite dete da prelazi ulicu na zeleno svetlo, tako ga treba učiti i za digitalni svet. TikTok je problematičan zbog toga što nije transparentan po pitanju algoritama, tolerantan je na govor mržnje, na poticanje samoubistva, na sadržaj koji druge mreže nikad ne bi pustile. I postoji ta komponenta koju Amerikanci naglašavaju , da je to alat Komunističke partije Kine. Ali po mom mišljenju, TikTok je u prvoj fazi jednostavno iskoristio tržište: ljudi su gladni zabavnog sadržaja, ovi su shvatili da ne treba ograničavati. Druga faza je bila privući ljude, a zatim koristiti kanal u hibridnim akcijama. Izbori u Rumuniji su dobar primer, kandidat Đorđesku je nesrazmerno pojačan preko TikToka i dokazano je da mu je algoritam pogodovao. Kod nas u Srbiji vidite kanale

gde pregledi čudno variraju , jednom veliki, jednom mali, pa opet , i shvatite da neka nevidljiva ruka to pojačava. Manipulacija u sajberprostoru kroz neautentično ponašanje je sasvim realna.

Foto: INFO

Koje je najopasnije oružje 21. veka?

Dezinformacije. Većina konsultantskih kuća upravo to stavlja na vrh bezbednosnih rizika. Svetski ekonomski forum im daje visoko mesto, ja mislim da zaslužuju prvo. Nije bitno koliko imate tehnologije, koliko je jaka vaša ekonomija, koliko imate puteva , važne su sposobnosti da to što imate iskoristite. A dezinformacije parališu tu sposobnost. Uništavaju je od pojedinca do društvenih grupa. Pokreću na najgora zlodela. Menjaju perspektivu do neprepoznatljivosti. I sve što im treba je vreme. Nije uopšte pitanje da li će neko poverovati u laži ili neće, bitna je samo frekventnost laži. Pod dovoljnim udarom sadržaja s različitih strana, svako se na kraju slomi. I dobijamo ono što profesor Milan Kranjc naziva psihološkim smećem. Vidite to od Kine do Amerike , debate o tome

kako zaštititi higijenu informacionog prostora postaju deo ozbiljnih bezbednosnih konferencija.

Emisija se zove „Na ivici“. Da li ste bili na ivici?

Mislim da jesam , kad sam imao 120 kilograma. Tada sam se onesvestio na malom fudbalu i shvatio da postoje fizička ograničenja bez obzira na volju. Vaterpolo sam igrao od pete godine i nikad nisam smatrao da telo može da kaže dosta. Ali tada jeste. Zalili su me kantom vode i nakon toga sam smršao skoro 21. kilogram, bez ikakvih drastičnih mera. I kad bih sada ponovo video sebe prekomerno ugojenog, mislim da bi uz mene stajao sanduk. Ljudi treba da vode računa o zdravlju. Ona snaga koju imamo danas, nestaje sutra. Ako ne investiramo u sebe, naći ćemo se na ivici koja veoma lako postaje kraj puta.

BONUS VIDEO