Rođenje deteta, venčanje i oproštaj od bliske osobe pripadaju trenucima koji menjaju čovekov pogled na život. U njima se prepliću najdublja osećanja: radost zbog novog početka, odgovornost prema drugome i suočavanje sa prolaznošću ljudskog života. Od najranijih vremena ljudi su ove životne prekretnice pratili obredima, molitvama i običajima koji su se prenosili kroz generacije. U pravoslavnom predanju krštenje, venčanje i opelo nisu samo porodični događaji, već sveti činovi kroz koje čovek potvrđuje svoju vezu sa Bogom.
Uz crkvene obrede vremenom su se razvila i brojna narodna verovanja. Neka su ostala deo kulturnog nasleđa, dok su se druga udaljila od izvornog duhovnog značenja. Zato je važno razlikovati crkveno učenje od običaja koji su nastali kroz iskustvo naroda.
Krštenje – početak života u Crkvi
Krštenje je jedna od najvažnijih svetih tajni u pravoslavlju. Kroz njega čovek postaje član crkvene zajednice i započinje novi život u Hristu. Ovaj čin nije samo davanje krštenog imena detetu niti povod za porodično slavlje, već duhovni početak i ulazak u život Crkve.
– Prava zaštita je, zapravo, jedino moguća kada svešteno lice pročita molitvu znamenja po rođenju prvog i osmog dana, ujedno i blagoslovenom vodom, prinova, to jest dete, se okupa i priprema po navršenju 40 dana za krštenje, a majci deteta molitvom u priprati hrama čita molitva očišćenja nečistote po porođaju – govorio je vladika Nikolaj Velimirović, naglašavajući važnost pravilnog redosleda crkvenih obreda.
Posebno mesto u srpskoj tradiciji ima kumstvo. Kum učestvuje u krštenju i svedoči veru deteta, ali verovanje da kumstvo samo po sebi donosi sreću ili određuje sudbinu nije deo crkvenog učenja. Njegova suština je duhovna veza i odgovornost prema kumčetu.
U pravoslavnoj tradiciji ime nije samo oznaka, već podsećanje na svetitelja čiji život može biti primer verniku. Ipak, verovanja da određeno ime samo po sebi određuje karakter, sreću ili životni put pripadaju narodnim predstavama, a ne učenju Crkve. Čoveka određuju njegova dela, osobine i odnos prema Bogu.
Vladika Nikolaj Velimirović: Crven konac oko ruke je čist paganizam
Rođenje i krštenje deteta prate različiti narodni običaji i verovanja, a jedno od najrasprostranjenijih jeste vezivanje crvenog konca oko ruke, za koji se u narodu veruje da detetu donosi zaštitu.
– Ovde se radi o sujeverju. Vera u slepi slučaj. Dakle, u pitanju je paganizam! Današnji hrišćani su sveli svoju veru na papir, krštenicu! A svojim postupcima i ovakvim poduhvatima svedoče da su daleko od istine po Jevanđelju i da traže pomoć od sebi nepoznatih sila. Vrag se dosetio kako da skine sa vrata krštenikovo krsno znamenje, krst časni, i zameni ga crvenim koncem, poput amajlije, kao kakve zaštite protiv uroka! Od 100 odsto novorođene dece, otprilike 95 odsto nosi, odlukom svojih roditelja, do krštenja „crveni beleg“ ili končić, a to je, navodno, zaštita dece – govorio je vladika Nikolaj Velimirović.
Venčanje – zajednica ljubavi i odgovornosti
Pravoslavni brak nije samo pravni dogovor ili običaj, već sveta tajna u kojoj muškarac i žena stupaju u zajednicu ljubavi, vernosti i odgovornosti pred Bogom.
Svadbeni običaji, pesme i simbolični postupci deo su kulturnog nasleđa i čuvaju uspomene na prethodne generacije. Međutim, verovanje da određeni običaji vezani za venčanje mogu sami po sebi doneti sreću u braku ili predvideti budućnost nije deo crkvenog učenja.
Snaga bračne zajednice počiva na ljubavi, veri, poverenju, poštovanju i spremnosti supružnika da zajedno nose životne izazove.
Sahrana i opelo – vera u vaskrsenje
U pravoslavlju smrt nije samo trenutak rastanka i žalosti, već se posmatra kroz veru u vaskrsenje i život večni.
Opelo je molitva Crkve za preminulog i izraz nade da smrt nije kraj čovekovog postojanja.
Uz smrt su se vekovima vezivala različita narodna verovanja, često nastala iz potrebe ljudi da objasne nepoznato ili ublaže strah od gubitka. Takva shvatanja nisu deo pravoslavnog učenja.
– U nekim krajevima uz sahrane su se sačuvali običaji koji su nepotrebni, materijalno opterećuju porodicu, a ponekad su i suprotni duhu crkvenog učenja. Posebno se izdvajaju skupi venci, pokloni i velike gozbe posle sahrane, koje mogu da udalje pažnju od molitve i dostojanstvenog sećanja na pokojnika. Umesto nepotrebnih troškova, bolje je pomoći porodici koja snosi teret sahrane. Protiv ovakvih pojava, koje narušavaju smisao hrišćanskog ispraćaja, treba da se bore sveštenici i vernici – navodi jedan od eparhijskih sajtova SPC.
Dakle, Crkva poziva vernike da smrt ne posmatraju kroz strah od znakova i predskazanja, već kroz molitvu, sećanje i nadu u Božju ljubav, a od svih običaja važniji su opelo, molitva za pokoj duše preminulog, sveća i koljivo. Sve ostalo je sporedno.
Kada tradicija čuva veru, a kada je zamenjuje
Krštenje, venčanje i sahrana obeležavaju najvažnije promene u čovekovom životu, pa su zato vekovima bili praćeni običajima koji nose porodične uspomene i kulturnu vrednost.
Ipak, smisao nije samo u spoljašnjoj formi, već u duhovnoj poruci koju ona nosi. Krštenje nije samo slavlje, venčanje nije samo svečanost, a sahrana nije samo oproštaj od pokojnika.
Tradicija čuva način na koji ljudi izražavaju osećanja i prenose uspomene, dok vera tim trenucima daje dublji smisao. Običaji imaju pravu vrednost kada pomažu čoveku da razume veru iz koje su nastali.
Zato Crkva ne odbacuje tradiciju, već poziva na njeno razumevanje. Suština crkvenih obreda nije u strahu od nepoznatog, već u veri u Boga i poverenju da ljudski život ima smisao koji prevazilazi prolaznost.
Obeležavanje svetitelja zaštitnika porodice kroz vekove je sačuvalo svoje mesto u životu srpskih porodica, ali su se uz molitvu, slavski kolač i sveću razvili i brojni narodni običaji koji nisu deo crkvenog učenja
Vekovima se među vernicima prenosi da se na praznike obeležene crvenim slovom ništa ne sme raditi, ali mnoga takva pravila nisu deo crkvenog učenja.
Božić, Vaskrs, Bogojavljenje i druge velike praznike prate brojna narodna tumačenja i običaji, ali crkveno učenje njihov smisao vidi u duhovnoj poruci, a ne u predskazanjima.
Društvene mreže, pa i neki sajtovi, puni su „pravila“ koja se predstavljaju kao pravoslavna tradicija. Otkud toliko zabrana, zašto ih ljudi prihvataju kao istinu i šta zapravo poručuje Crkva o postu, praznicima i hrani?
Od narodnih predanja o zaštiti doma i zdravlju do pogrešnog razumevanja uloge ikona, Crkva objašnjava gde se završava iskreno poštovanje svetitelja, a gde počinju verovanja koja nisu deo pravoslavnog učenja.
Zašto ljudi vole da traže znakove u snovima, datumima i običajima, gde se nalazi granica između simbola i sujeverja i zbog čega Crkva upozorava da svetinje ne mogu biti „magijska zaštita“.
Od sumnje do ispovesti „Gospod moj i Bog moj“ – šta zapravo znači Antipasha, zašto je ovaj dan poseban u crkvenom kalendaru i kako su ga pratili stari narodni običaji.
Sveštenik ističe da duhovno srodstvo ne trpi zamene, uzvraćanja ni porodične kompromise, već traži odgovornost pred Bogom i trajnost odnosa.
Umesto cveća, porodica je pozvala ljude da darove usmere Koledžu „Sveti Sava“ u Sidneju, a odaziv zajednice doneo je 130.000 australijskih dolara za opremanje školskog hrama i memorijalno obeležje u Petrino ime.
Sveti oci vekovima upozoravaju da se istina ne nameće silom niti se izgovara u trenutku kada druga strana nije spremna da je prihvati.
U besedi za utorak pete sedmice po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički, vladika Nikolaj, opisuje trenutak kada izgovor prestaje da pripada govorniku i počinje da se vraća kao posledica.
Probajte sitne barene tikvice po receptu iz „Pravoslavnog posnog kuvara“, pročitajte Molitvu pred početak svakog dobrog dela i duhovno se nadahnite uz pouku Svetog Teofana Zatvornika.
Pripovetka o prazniku koji nas uči da se prava vera vidi kroz ljubav, dobrotu i dela učinjena za druge
Na mestu gde se čuva sećanje na Kosovsku bitku služen je pomen knezu Lazaru i kosovskim mučenicima, dok su završetak okupljanja obeležila privođenja posle intervencije Kosovske policije.
I zaista, svaki Srbin danas domaćin, i svaka majka Srpkinja danas na Kosovu je na putu svetoga kneza Lazara i majke Jugovića, istakao je mitropolit Joanikije.
Mozaična ikona Presvete Bogorodice Odigitrije, pred kojom je, prema predanju, poslednje trenutke proveo otac Svetog Save, prvi put je izneta iz riznice Manastira Hilandar i predstavljena javnosti u prestonom gradu Srbije.
Od gematrije i mističnih tumačenja do svetih tekstova i običaja, brojevi u jevrejskoj tradiciji nisu samo oznake količine već nose duboku simboliku koja otkriva pogled judaizma na stvaranje, veru, čoveka i zajednicu.
U besedi za utorak pete sedmice po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički, vladika Nikolaj, opisuje trenutak kada izgovor prestaje da pripada govorniku i počinje da se vraća kao posledica.
Crkveno učenje podseća da vernici ne bi trebalo olako da pristupaju oltaru. Od naklona i odgovora „Amin“ do duhovne pripreme za primanje Svete evharistije, postoje pravila čije zanemarivanje može imati ozbiljan verski značaj.
POGLEDAJTE JOŠ:
TUGE LOME ČOVEKA, ALI IMA JEDNA KOJA GA LEČI: Starac Emilijan upozorava na presudnu razliku koju mnogi ne vide
BiH dobila v.d. visokog predstavnika: Evo o kome je reč
UPUĆENI BRISELSKI POLITIKO OBJAVIO PROVERENU INFORMACIJU! ŠOK za blokadere: EU sprema planove da nagradi Srbiju!