KOME BI SVE TREBALO DA PALIMO SVEĆE: Starac Pajsije podseća na one koje često zaboravimo kada krenemo u crkvu s voštanicom u ruci

Danas nije problem u tome što ljudi ne znaju da upale sveću, već što se taj jednostavan crkveni čin lako svede na naviku. Voštanica tada može ostati samo plamen pred kojim smo zastali na trenutak, dok zaboravljamo one zbog kojih smo došli: bolesne, napaćene, ljude u nevolji, ali i svoje upokojene. Jedna pouka starca Pajsija Svetogorca podseća da i najmanji prinos Bogu dobija smisao kada je praćen molitvom i ljubavlju prema drugome.

– Sveću treba da palimo za one koji pate telesno i duševno i za one koji su u velikoj nevolji. Među njima su živi i upokojeni. Dobri Bog je čista usrednost i gane Ga i najmanji naš prinos! Dok mi jedemo slatki med, Bogu prinosimo voštanicu, a dobri Bog se raduje tom našem prinosu – govorio je starac Pajsije Svetogorac.

U toj slici nema ničeg velikog ni spolja upadljivog: čovek zapali voštanicu, izgovori molitvu i seti se nekoga ko pati. Ali upravo tu starac Pajsije vidi vrednost malog prinosa. Sveća nije zamena za molitvu, već njen vidljivi znak, a njena svetlost može da nas podseti da pred Boga ne dolazimo samo sa svojim brigama.

Zato sledeći put kada stanemo pred palionicom, možda vredi zastati na nekoliko sekundi duže. Iza jednog malog plamena može stati nečija bolest, nečija nevolja, ali i sećanje na upokojenog člana porodice.

Čitanje Jevanđelja za nedelju 18. sedmice po Duhovima

Druga Poslanica Svetog apostola Pavla Korinćanima, začalo 188 (9,6-11)

6. A ovo velim: Ko škrto seje, škrto će i žnjeti; a ko sa blagoslovima seje, sa blagoslovima će i žnjeti.  7. Svaki kako odluči u srcu, ne sa žalošću ili prinudno; jer Bog ljubi onoga koji dragovoljno daje.  8. A Bog je kadar da vas obogati svakom blagodaću, da u svemu svagda imajući dovoljno svega, izobilujete u svakom dobrom delu.  9. Kao što je napisano: „Prosu, dade siromasima; pravda Njegova ostaje do veka.”  10. A Onaj koji daje seme sejaču i hleb za jelo, daće i umnožiće seme vaše, i daće da uzrastu plodovi pravednosti vaše;  11. bogateći se u svemu za svaku prostodušnost koja kroz nas prinosi zahvalnost Bogu;

Jevanđelje po Luki, začalo 17. (5,1-11)

1. A dogodi se kada se narod sleže k njemu da sluša reč Božiju i on stajaše kraj Genisaretskog jezera,  2. i vide dve lađe gde stoje ukraj jezera, a ribari behu izišli iz njih i ispirahu mreže.  3. I uđe u jednu lađu, koja beše Simonova, i zamoli ga da odmakne malo od obale; i sede i učaše narod iz lađe.  4. A kad presta govoriti, reče Simonu: „Hajde na dubinu i bacite mreže svoje za lov.”  5. I odgovarajući Simon reče mu: „Učitelju, svu noć smo se trudili, i ništa ne uhvatismo; ali na tvoju reč baciću mrežu.” 

6. I učinivši to uloviše veliko mnoštvo riba, te im se mreža poče cepati.  7. I dadoše znak društvu koje beše na drugoj lađi da dođu da im pomognu; i dođoše, i napuniše obe lađe tako da se one potapahu.  8. A kad vide Simon Petar, pripade kolenima Isusovim govoreći: „Izađi od mene, Gospode, jer sam čovek grešan.  9. Jer zaprepašćenje obuze njega i sve koji behu s njim zbog lova ribe što uhvatiše,  10. a tako isto i Jakova i Jovana, sinove Zevedejeve, koji behu drugovi Simonovi. I reče Isus Simonu: „Ne boj se, od sada ćeš ljude loviti.”  11. I izvukavši obe lađe na zemlju ostaviše sve, i otidoše za njim.

BONUS VIDEO

Jedna kratka pouka velikog duhovnika i pustinjaka govori o tri misli koje lako mogu da zaokupe čoveka i zbog kojih zaboravlja da ceni ono što već ima.

Da li je dovoljno da čoveku bude žao zbog učinjenog ili se od njega traži mnogo dublja promena? Svetogorski starac ukazuje gde počinje istinsko preobraženje i čemu ono vodi.

Razbojnik sa krsta i Hristov apostol našli su se na potpuno različitim stranama večnosti, a mitropolit objašnjava šta njihov primer govori o pokajanju, očajanju i našoj sklonosti da drugome prerano presudimo.

Majka se požalila svetogorskom starcu da joj sin više ne obraća pažnju, a njegov savet bio je neočekivan: da prestane da mu govori šta mora da uradi i da svoju brigu pokaže na drugi način.