KOJI OBIČAJI ZA KRSNU SLAVU SU SE PROMENILI, A KOJI SU OSTALI ISTI VEKOVIMA: Evo šta kaže sveštenik, a šta etnolog

Krsnu slavu uvek prate običaji koji ne blede, već se menjaju zajedno sa ljudima koji ih nose. Ona sabira porodicu, prijatelje i veru u jedan dan koji se ne preskače. Od Svetog Dimitrija, preko Aranđelovdana i Nikoljdana, pa do Savindana i Đurđevdana, nižu se datumi kada se pale sveće i otvaraju vrata doma. Negde se još zadržao miris tek spremljenih jela, negde je trpeza pojednostavljena, ali uz nju stoje telefoni i ekrani preko kojih se uključuju oni koji su daleko.

Slava nije tek praznični dan u kalendaru. Ona je porodični zapis koji se prenosi, znak pripadnosti i način da se ime pretka ne zaboravi. Otuda i utisak da se danas ne slavi manje, već drugačije – tiše u formi, ali ne i u značenju, kako naglašavaju poznavaoci običaja.

Gde treba da stoji ikona svetitelja koga slavimo

– Treba ipak naglasiti da je naša Crkva hristocentrična, pa je Isus Hristos važniji od svetitelja. Stoga Hristova ikona treba da bude najviše istaknuta, s ikonom Bogorodice s desne, a svetitelja s leve strane – kaže protojerej Ljuba Milovanović iz Obrenovca. U praksi se, međutim, često viđa samo ikona svetitelja kome je slava posvećena, dok se lik Svetog Save neretko izostavlja, iako ima posebno mesto u srpskoj duhovnosti.

Od kuće do kuće, način obeležavanja može izgledati različito – od bogatih trpeza do skromnih okupljanja u najužem krugu. Ipak, suština ostaje nepromenjena: blagoslov doma i živo sećanje na pretke.

Etnolog dr Saša Srećković iz Etnografskog muzeja u Beogradu podseća da je slava „živa“ tradicija, koja se menja, ali ne gubi svoje uporište.

– Domaćin ne seda dokle god gori slavska sveća. To je izraz poštovanja prema svetitelju, koji je u simboličkom smislu glavni gost u kući. Stojeći, domaćin stoji kao na molitvi u crkvi. Taj običaj je opstao i većina ga i danas poštuje – kaže Srećković za portal Politika.rs.

Razlike u slavskim običajima postoje, ali one više govore o okolnostima nego o pravilima. Negde je slavski kolač drugačijeg sastava, negde se žito ne priprema, mada bi trebalo. Razlike su i društvene: nekada su imućnije kuće pokazivale raskoš, dok se danas, naročito u gradovima, češće bira mera i praktičnost.

U starim varošima postojala je navika „vizitacija“ – kratkih poseta uz kafu i kolače. Danas su okupljanja duža, ali ne nužno i raskošnija. U planinskim krajevima, gde sveštenik nije uvek mogao da stigne, domaćini su sami preuzimali obred, uz pomoć najbližih i uglednih gostiju.

– Ono što je svuda isto jeste lomljenje slavskog kolača, prisustvo ikone i nazdravljanje. Vino je uobičajen deo slave, ali u pojedinim krajevima, naročito na jugu, koristi se rakija. To je primer kako se običaj prilagođava životu – objašnjava Srećković.

Između tradicije i savremenog ritma

Slava je dugo bila dan kada se okuplja šira porodica i rodbina. Danas se, pod pritiskom svakodnevice, češće obeležava u užem krugu. Velike gozbe su ređe, ali svest o značaju praznika nije oslabila.

– Posle devedesetih, kada je slava često bila i pitanje prestiža, i posle perioda pandemije kada je sve bilo svedeno, danas se traži ravnoteža. Više pažnje posvećuje se suštini, manje spoljašnjem utisku. Slava nije dokaz imetka, već vere i identiteta – kaže Srećković.

Raseljene porodice pronalaze nove načine da ostanu povezane. Video-pozivi zamenjuju fizičko prisustvo, pa se dešava da se slavski kolač lomi uz uključen ekran. Poruke stižu preko aplikacija poput Vibera ili SMS-a, a rečenica „Slava je slava, i kad si daleko“ dobija sasvim konkretno značenje.

Za etnologe, i to je dokaz vitalnosti običaja. Tehnologija može da posreduje, ali ne i da zameni ono što se događa oko upaljene sveće i presečenog kolača.

Ako pitate domaćine kakvog gosta najviše cene, odgovor je gotovo uvek isti: onog koji dolazi sa dobrom namerom i iskrenom rečju. Sve drugo je sporedno.

Proslava svetitelja na Uneskovoj listi

Krsna slava je od 2014. godine upisana na listu nematerijalnog kulturnog nasleđa UNESCO, čime je potvrđena njena jedinstvenost i duboko ukorenjeno mesto u porodičnom i duhovnom životu. U postupku nominacije precizno su izdvojeni ključni obrasci slavskog ponašanja, koji ovaj običaj čine prepoznatljivim i izvan nacionalnih okvira, podseća etnolog Saša Srećković.

Na dan slave, u domu se pali sveća oko koje se izgovara „Očenaš“, a potom sledi čin sečenja slavskog kolača, obeleženog znakom IS HS NI KA. Kolač se najpre preliva vinom, zatim seče unakrsno, okreće i lomi na četiri dela uz podizanje, dok se u isto vreme upućuju molitve i zahvalnost svetitelju za zaštitu i blagostanje. U ovom obredu učestvuju domaćin, najstariji ili najugledniji gost – dolibaša, naslednik i ukućani, čime čin dobija i porodičnu i zajedničku dimenziju. Slavska gozba započinje svečanim ispijanjem vina, koljivom i zdravicom, a potom se nastavlja trpezom koja, bez obzira na njenu raskoš, ima istu svrhu: da okupi i poveže.

Skoro tri decenije ovaj zanatlija iz Ježevice izrađuje voštanice po manastirskom predanju, učeći nas da se prava sveća ne stvara mašinom, već strpljenjem, iskustvom i verom koja se ne gasi ni kada plamen dogori.

Liturgija, reči patrijarha Porfirija i prisustvo verskih lidera i uglednih gostiju iz zemlje i inostranstva učinili su da se porodični praznik pretvori u događaj sa širim značenjem.

Na prazničnoj liturgiji, starešina Sabornog hrama govorio je o svetosti, krsnoj slavi i veri koja ne staje na običajima, već traži ličnu promenu, odgovornost i život u istini.

U Mršincima kraj Čačka kapija doma Klisarića širom se otvara za miris slavskog kolača, decu koja uče običaje svojih predaka i priče koje povezuju prošlost sa sadašnjošću.