KAKO SE SUSRESTI S BOGOM JOŠ NA ZEMLJI?! Sveti Serafim Rouz o znaku najveće duhovne snage i kako do njega stići!

Smirenje u pravoslavlju nije samo jedna od mnogih hrišćanskih vrlina, već temelj celokupnog duhovnog života. Sveti oci su govorili da bez smirenja nema ni istinske molitve, ni pokajanja, ni ljubavi, jer je upravo gordost ono što čoveka udaljava od Boga, a smirenje ono što ga vraća u njegovo naručje.

Zbog toga Crkva vekovima uči da se put ka spasenju ne gradi uzdizanjem sebe, već tihim i iskrenim prihvatanjem Božje volje.

U savremenom svetu, u kojem se čovek podstiče da neprestano dokazuje svoju vrednost, nameće svoju volju i traži priznanje od drugih, smirenje se često pogrešno tumači kao slabost.

Međutim, u pravoslavnom predanju ono je znak najveće duhovne snage. Smiren čovek ne ponižava sebe, već realno sagledava i svoje vrline i svoje slabosti, znajući da je svaki dar primio od Boga. On ne traži da bude iznad drugih, ne hrani svoju dušu sujetom i ne dopušta da gordost upravlja njegovim mislima i postupcima.

Svetitelji su učili da se smirenje ne stiče rečima, već životom. Ono se rađa kroz iskreno pokajanje, molitvu, trpljenje, praštanje i prihvatanje svega što Gospod dopušta radi našeg duhovnog dobra. Čovek koji se smirava prestaje da ropće zbog iskušenja, jer veruje da Božji promisao vidi dalje od ljudskog razuma.

Smirenje gasi gnev, leči zavist, razara sujetu i oslobađa čoveka potrebe da stalno dokazuje da je u pravu. Ono donosi unutrašnji mir koji ne zavisi od spoljašnjih okolnosti, već od poverenja u Boga. Upravo zato su najveći podvižnici Crkve smatrali da je smirenje najveće bogatstvo koje čovek može da stekne još za života.

Pravoslavna duhovnost uči da se Bog ne otkriva gordom i samodovoljnom srcu, već onome koje je ispunjeno ljubavlju, krotkošću i smirenjem. Što se čovek više oslobađa svoje gordosti i svoje volje, to u njegovoj duši ostaje više mesta za Božju blagodat. Zato je smirenje mnogo više od vrline – ono je način života koji čoveka vodi u susret sa Gospodom.

O tome je govorio i Sveti Serafim Rouz:

„Čovek susreće Boga kada mirno prihvata sve situacije. A za to je potrebno srce koje ume da voli.“

Mnogi podvižnici kroz vekove svedočili su da je upravo dar suza bio jedan od najvećih darova koje su primili tokom svog duhovnog života.

Gospod i pre nego što ga zamolimo sve čuje i sve zna, opominjao je starac Ilija.

Bolest podseća čoveka na njegovu prolaznost i krhkost, primoravajući ga da zastane i preispita svoj život.

Pouka svetogorskog starca otkriva šta čovek treba da učini kada mu se učini da je izgubio pravac i da su mu se svi planovi raspali, i zašto upravo tada počinje najvažniji preokret.