KAKO SAČUVATI BRAK I PORODICU: Najjednostavniji odgovor na ovo komplikovano pitanje nalazi se u ovom delu Svetog pisma

Na crkvenom venčanju se uvek čita odlomak iz Jevanđelja o čudu u Kani Galilejskoj, kada je Hristos vodu pretvorio u vino. Ovaj događaj može se posmatrati i kao snažna slika svakog ljubavnog odnosa. Na početku su osećanja nalik čistoj izvorskoj vodi: sveža su, bistra i uzbudljiva. Ali ako se o njima ne vodi računa, vremenom mogu da se ustajе i izgube svoju prvobitnu svežinu.

Isto se događa i sa ljubavlju. Zadatak supružnika jeste da tokom godina čuvaju i produbljuju ono što ih je na početku spojilo, kako bi njihova ljubav postajala sve zrelija i vrednija. Do toga se dolazi radom na sebi, obuzdavanjem sebičnosti, pokajanjem i učešćem u svetim tajnama. Kada supružnici prestanu da se trude, početna zaljubljenost lako može da se pretvori u svađe, preljube i međusobne sukobe. Mnogi brakovi se raspadaju upravo zato što supružnici ne uspeju da svoju početnu, često sebičnu zaljubljenost prerastu u ljubav koja podrazumeva spremnost na žrtvu.

Naravno, neko će prigovoriti: i hrišćanske porodice se raspadaju, čak i među sveštenicima ima brakova koji prolaze kroz ozbiljne krize. Iz toga se lako izvodi zaključak da hrišćanske vrednosti ne mogu da sačuvaju brak i da su za sreću važniji novac ili dobar seksualni život, kao u televizijskim serijama. Ali prava ljubav nema mnogo veze sa spoljašnjim komforom. Solomon je pisao da je ona „jaka kao smrt“ (Pesma nad pesmama 8, 6), što govori o ljubavi koja traži potpuno predavanje i pobedu nad sopstvenom sebičnošću. Apostol Pavle podseća kakva je takva ljubav: „ne traži svoje, ne zavidi, ne gordi se“ (1. Korinćanima 13, 4-5).

Kada između dvoje ljudi postoji takva ljubav, svakodnevne brige i materijalne stvari padaju u drugi plan. A verujuće porodice se ponekad raspadaju upravo zato što se previše pažnje posvećuje spoljašnjem utisku. U crkvi se takvi ljudi mogu predstavljati kao pobožni i pravedni, dok kod kuće žive kao da su njihove sopstvene želje važnije od osobe sa kojom dele život.

BONUS VIDEO

Ne radi se samo o drugoj osobi, već o unutrašnjim lomovima, izbegnutim razgovorima i emocijama koje se dugo guraju pod tepih – sve dok odnos ne počne da se raspada iznutra.

U autorskom tekstu koji prenosimo u celosti, grčki pravoslavni publicista Panajotis Ljakos podseća na svetootačko predanje koje upozorava na duboku duhovnu krizu i udaljavanje od smisla ljudskog postojanja.

Iza zavese nalazilo se najsvetije mesto drevnog Izrailja, u koje niko osim prvosveštenika nije imao pristup, a njegovo značenje vekovima kasnije dobilo je još dublji smisao u hrišćanstvu.

Od Luke i Lazara do Pavla, Stefana i Jakova, ova imena povezana su sa važnim ličnostima Svetog pisma i zauzimaju posebno mesto u hrišćanskoj tradiciji.