KAKO PREPOTNATI KOJI LJUDI SU BLAGORODNI, A KOJI SU ZLORODNI: Sveti Nektarije objašnjava da se to lako može utvrditi po osobinama koje neko poseduje

Mnogi traže znakove čovekove vrednosti u njegovom poreklu, obrazovanju ili uspehu, ali hrišćansko predanje postavlja drugačije merilo: čoveka uzdiže ono što se ne vidi odmah, već se prepoznaje kroz njegov karakter, dela i odnos prema drugima. Sveti Nektarije Eginski u jednoj od svojih pouka objašnjava zašto je prava blagorodnost vrlina koja čoveka približava Bogu.

Za ovog velikog svetitelja blagorodnost nije samo učtivost, lepo ponašanje ili ugled porodičnog imena. Ona je stanje duše, vidljivi plod unutrašnjeg rada čoveka koji se trudi da svoj život uskladi sa hrišćanskim vrlinama.

Sveti Nektarije podseća da se prava plemenitost ne dobija rođenjem, već se stiče vrlinom. Čovek može imati ugledno poreklo, ali bez dobrote, pravednosti i ljubavi prema bližnjima ostaje bez onoga što mu daje istinsku vrednost.

U svojoj pouci o blagorodnosti Sveti Nektarije Eginski o tome je rekao:

– Blagorodnost je hrišćanska moralna vrlina, blagovaspitanje duše u reči i na delu. Odlike blagorodnosti su smeo duh, sloboda, čestitost, blagodatnost, štedrost, visina duha, velikodušnost, čednost, otvorenost, blago proizvoljenje, otmeno ophođenje, pravednost i istinitost. Blagorodnost je saborna vrlina; vrlina i blagorodnost su istoimenite reči i ukazuju na isti smisao, vaspitanost duše. Blagorodnost duše svedoči o njenoj upodobljenosti ikoni Božjoj, čija su se blagodat i lepota izlile na nju; blagorodnost je zaista odsjaj Svetlosti božanske ikone koja Se prosula na vrlu dušu. Blagorodnost je istočenje skrivene blagodati duševne. Blagorodnost su zavoleli i zaiskali svi podvižnici vrline, svi mudraci i mudroljupci; niko bez nje ne može nositi časno ime čoveka vrlog, ni mudraca, ni mudroljupca.

Grigorije Nazijanski ovo kaže o blagorodnosti: „Blagorodnost je čuvanje obličja i upodobljenje praobrazu, koje se stiče rasuđivanjem, vrlinom i čistom željom.“ A potom: „Znam za jednu istinsku blagorodnost, za blagočašće, a to je imati svest o tome odaklesmo i kuda idemo.“ I na drugom mestu: „To je svojevrsna slava, čuvanje obličja i prema praobrazu upodobljenje, u meri u kojoj je to moguće okovanima plotiju, što mogu da prime tek neznatno izlivanje Dobra.“

Teodorit, opet, kaže: „Vrlina blagorodnosti je umnogome slavnija od rodstvene blagorodnosti.“

A Euripid kaže: „Dobrim smatram blagorodnog čoveka, a nepravednog (odnosno bez vrline), pa makar bio i porod višnjega Zevsa, držim zlorodnim.“ Drugi neki filosof, opet, kaže: „Jednu vrlinu znam, blagorodnost, a sve su ostale slučaj.“ Zlatoust kaže: „Samo je jedna blagorodnost – tvoriti volju Božju“ – govorio je Sveti Nektarije Eginski.“

Pouka Svetog Nektarija Eginskog ostavlja jasno merilo po kojem se čovek ne vrednuje prema onome što je nasledio, već prema onome što je svojim životom pokazao. Prava blagorodnost nije ukras koji se nosi pred ljudima, već tiha lepota duše koja se prepoznaje po vrlini, istini i ljubavi prema Bogu i bližnjima.

Starica sa Krita podsećala je da se u trenucima nemira ne traže komplikovani odgovori, već da se srce okrene ka molitvi koja donosi utehu i snagu.

Pouka gruzijskog duhovnika o tome da večnost počinje u čovekovom srcu i da smrt samo otkriva ono što je već u nama.

Reči duhovnika iz Vitovnice podsećaju da se najveće unutrašnje borbe često vode u čovekovim mislima.

Kada se pojave nemir, praznina i nezadovoljstvo, ljudi često traže uzrok u okolnostima i drugima, ali svetogorski starac ukazuje na dublji razlog i poziva na unutrašnje preispitivanje.