KAKO DA NAM ŽIVOT BUDE KAO PESMA: Jedna rečenica starca Tadeja otkriva zašto čovek nikada nema mir i kako pronaći radost

Dela svetih apostola, začalo 51 (28,1-31)

1. I kad se izbaviše s lađe koji bejahu s Pavlom, tada saznadoše da se ostrvo zove Malta.  2. A meštani nam ukazivahu ne malo čovekoljublje, jer naloživši vatru sve nas primiše zbog kiše koja padaše i zbog zime.  3. I kada Pavle skupi gomilu granja i naloži na vatru, iziđe zmija od vrućine i ujede ga za ruku.  4. A kada videše meštani zmiju gdje visi o ruci njegovoj, govorahu jedan drugome: „Svakako je ovaj čovjek ubica, jer ga izbavljenog od mora Pravda ne ostavi da živi.“ 

5. A on otrese zmiju u vatru, i ne pretrpe nikakvo zlo.  6. A oni očekivahu da će on oteći ili odjednom pasti mrtav. No kad zadugo čekaše, i videše da mu ništa zlo ne bi, promeniše se i govorahu da je on bog.  7. Oko mesta pak onoga bejahu imanja poglavara od ostrva, po imenu Publija, koji nas primi i ljubazno ugosti tri dana.  8. A dogodi se da otac Publijev imaše groznicu i srdobolju i ležaše. Njemu Pavle uđe, pa pomolivši se Bogu i položivši ruke na njega, isceli ga.  9. Kada se pak to dogodi, i drugi na ostrvu koji bejahu bolesni dolažahu, i isceljivahu se. 

10. I oni nam ukazivahu velike počasti, a kad pođosmo spremiše što nam je bilo potrebno.  11. A posle tri meseca odvezosmo se na lađi aleksandrijskoj, koja je bila prezimila na ostrvu, i imaše oznaku Dioskura.  12. I doplovivši u Sirakusu, ostasmo onde tri dana.  13. A odande obilazno prispesmo u Rigiju; i posle jednoga dana, kada dunu jugo dođosmo drugi dan u Potiole.  14. Onde nađemo braću i oni nas zamole te ostanemo kod njih sedam dana, i tako dođosmo u Rim. 

15. I tamošnja braća, načuvši za nas, iziđoše nam u susret do Apijeva trga i Tri krčme. I kad ih vide Pavle, zablagodari Bogu i ohrabri se.  16. A kad dođosmo u Rim, kapetan predade sužnje vojvodi. Ali Pavlu se dopusti da živi zasebno s vojnikom koji ga čuvaše.  17. Posle pak tri dana sazva Pavle prvake judejske. I kad se oni skupiše, govoraše im: „Ljudi braćo, ja ništa ne učinih protiv naroda ili običaja otačkih, a predan sam iz Jerusalima kao sužanj u ruke Rimljanima.“  18. Oni pak ispitavši me, htedoše da me puste, jer se ne nađe na meni ni jedna smrtna krivica.  19. Ali kad se Judejci usprotiviše, bio sam prinuđen da se pozovem na ćesara, ne kao da bih imao svoj narod za nešto optužiti. 

20. Iz toga razloga zatražih da vas vidim i porazgovaram; jer zbog nade Izrailjeve okovan sam u ove lance.“  21. A oni mu rekoše: „Mi niti primismo pisma za tebe iz Judeje, niti dođe ko od braće da javi ili kaže nešto zlo o tebi.  22. Uostalom, želimo da čujemo od tebe šta misliš; jer nam je poznato za ovu jeres da se svuda govori protiv nje.“  23. I odredivši mu dan, dođoše mnogi kod njega u stan; njima je izlagao svedočeći o Carstvu Božijem od jutra do mraka i uveravajući ih o Isusu iz Zakona Mojsejeva i iz Proroka.  24. I jedni verovahu onome što on govoraše, a drugi ne verovahu. 

25. A budući nesaglasni među sobom, počeše da se razilaze, dok Pavle reče jednu reč: „Dobro je kazao Duh Sveti preko proroka Isaije ocima našim,  26. govoreći: ‘Idi narodu ovome i reci: Ušima ćete čuti i nećete razumeti, i očima ćete gledati i nećete videti.  27. Jer je otvrdnulo srce ovoga naroda, i ušima teško čuju, i očima svojim zažmuriše da kako očima ne vide, i ušima ne čuju, i srcem ne razumiju, i ne obrate se da ih iscelim.’  28. Neka vam je, dakle, na znanje da se neznabošcima posla ovo spasenje Božije; oni će i čuti.“  29. I kad on ovo reče, otidoše Judejci prepirući se mnogo među sobom. 

30. A Pavle ostade pune dve godine u svome iznajmljenom stanu, i primaše sve koji mu dolažahu,  31. propovedajući Carstvo Božije, i učeći o Gospodu Isusu Hristu sa svakom smelošću i neometano.

Jevanđelje po Jovanu, začalo 67 (21,15-25)

15. A kad obedovaše, reče Isus Simonu Petru: „Simone Jonin, ljubiš li me više nego ovi?” Reče mu: „Da, Gospode, ti znaš da te volim.” Reče mu: „Napasaj jaganjce moje.”  16. Reče mu opet po drugi put: „Simone Jonin, ljubiš li me?” Reče mu: „Da, Gospode, ti znaš da te volim.” Reče mu: „Čuvaj ovce moje.”  17. Reče mu treći put: „Simone Jonin, voliš li me?” Petar se ožalosti što mu reče treći put: voliš li me? I reče mu: „Gospode, ti sve znaš, ti znaš da te volim.” Reče mu Isus: „Napasaj ovce moje.” 

18. Zaista, zaista ti kažem: „Kada si bio mlađi, opasivao si se sam i hodio si kuda si hteo; a kad ostariš, raširićeš ruke svoje i drugi će te opasati i odvesti kuda ne želiš.”  19. A ovo reče ukazujući kakvom će smrću proslaviti Boga. I kazavši ovo, reče mu: „Hajde za mnom!”  20. A Petar osvrnuvši se vide gde za njima ide učenik koga Isus ljubljaše, koji se i na večeri nasloni na prsa njegova i reče: „Gospode, ko je taj koji će te izdati?”  21. Videvši Petar ovoga, reče Isusu: „Gospode, a šta će ovaj?”  22. Isus mu reče: „Ako hoću da on ostane dok ne dođem, šta je tebi do toga? Ti hajde za mnom.” 

23. Onda izađe ova reč među braćom da onaj učenik neće umreti; ali Isus mu ne reče da neće umreti, nego: „Ako hoću da on ostane dok ne dođem, šta je tebi do toga?”  24. Ovo je onaj učenik koji svedoči o ovome, i napisa ovo, i znamo da je istinito svedočanstvo njegovo.  25. A ima i mnogo drugo što učini Isus, koje kad bi se redom napisalo, ni u sami svet, mislim, ne bi stale napisane knjige. Amin.

Za upokoj: Apostol začalo 163. (1. Kor. 15,47-57)

Jevanđelje po Jovanu, začalo 21 (6,35-39)

35. A Isus im reče:35. „Ja sam hleb života: koji meni dolazi neće ogladneti, i koji u mene veruje neće nikad ožedneti.  36. Nego vam rekoh: i videli ste me, i ne verujete.  37. Sve što mi daje Otac meni će doći; i onoga koji dolazi meni neću isterati napolje.  38. Jer sam sišao s neba ne da tvorim volju svoju, nego volju Oca, koji me posla.  39. A ovo je volja Oca koji me posla, da sve što mi je dao ništa od toga ne izgubim, nego da to vaskrsnem u poslednji dan.“

Svetitelj našeg vremena podseća da izlaz ne dolazi iz mirovanja, već iz odlučnog duhovnog pokreta i obraćanja Hristu.

Dok jedni neprestano preživljavaju juče, a drugi strepe od sutra, jedna pouka arhimandrita Save Majuka razbija tu unutrašnju tišinu i vraća fokus na jedini trenutak koji čovek zaista ima – sada.

U trenucima kada reč lako preraste u svađu, jedno monaško pravilo nudi jednostavan izlaz: ćutanje, molitva i pogled na sebe umesto na tuđe greške, kao put ka unutrašnjem miru i razrešenju konflikta.

Dok se kumovi sve češće biraju po interesu i trenutnoj koristi, poruka blaženopočivšeg patrijarha Pavla vraća pažnju na ono što se ne vidi na prvi pogled.