Na prvi pogled nemaju mnogo zajedničkog. Jedan stoji među stativama na rukometnom terenu, drugi brani gol u bazenu. Različiti sportovi, drugačiji ritam, drugačije lopte. A opet, ista priča. Isti osećaj. Isti trenutak kada shvatiš da gledaš nešto više od obične utakmice.
Dejan Milosavljev i Milan Glušac su ove nedelje uradili isto – stali su ispred Srbije i rekli: „Preko mene nećete.“
Protiv Nemačke u rukometu i protiv Mađarske u vaterpolu, Srbija je ponovo igrala one utakmice koje ne možeš da objasniš statistikom. One koje ne dobijaš jer si bolji na papiru, već jer si tvrdoglaviji, jer ne znaš da se predaš, jer imaš nekoga na golu ko u ključnom trenutku odluči da je to njegov teren i ničiji više.
Milosavljev je protiv Nemaca bio sve ono što ovoj reprezentaciji treba. Smiren kada gori, glasan kada treba da se probudi ekipa, čvrst u trenucima kada se meč lomi. Minus četiri na poluvremenu, svi pričaju kako je gotovo, a on stoji tamo kao da zna nešto što mi ne znamo. I zaista je znao. Da će Nemačka stati. Da će Srbija ustati. Da će svaka naredna lopta biti teža za rivala nego prethodna.
Nisu njegove odbrane bile samo refleksi. Bile su poruka. Saigračima da mogu. Rivalu da neće moći. Takvi golmani ne brane samo šut, već i veru ekipe u samu sebe. I zato ta pobeda protiv Nemačke nije došla slučajno. Došla je jer je neko na golu odbio da prihvati scenario poraza.
A dok se rukometna hala tresla, u Areni je voda ključala. Srbija – Mađarska, klasik koji nikada nije „samo utakmica“. Vodili smo, pa se opuštanje uvuklo, Mađari su se vratili, drama do poslednje sekunde. Napad za izjednačenje. Tišina u stomaku. I Glušac.
Nema teatralnosti. Nema velikih pokreta. Samo čovek, gol i lopta. I odbrana koja rešava sve. Ona koja te natera da shvatiš koliko je važno imati golmana koji ne paniči kada svi drugi paniče.
Takve utakmice Srbija je igrala decenijama. I pobeđivala ih je zahvaljujući ljudima koji su znali da je njihov posao najteži – jer jedna greška ostaje upamćena, a deset dobrih intervencija se podrazumeva. Milosavljev i Glušac su iz te škole. Škole u kojoj se ne traži alibi, već odgovornost.
Ovo nisu priče o herojima sa naslovnih strana. Ovo su priče o momcima koji su prošli dug put, od malih sredina i teških treninga, do najveće scene. O ljudima koji ne traže reflektore, ali ih reflektori uvek pronađu kada je najvažnije.
I zato mi je drago što su ove pobede došle baš sada. Da nas podsete da srpski sport i dalje ima kičmu. Da i dalje ima golmane koji se ne sklanjaju, već izlaze korak napred. Da i dalje ima taj inat koji ne može da se trenira, niti kupi.
Na različitim terenima, ali sa istim zadatkom – Milosavljev i Glušac su bili zid. A dok god Srbija ima takve zidove, niko ne može lako da prođe.
BONUS VIDEO
Beogradska arena od 10. do 25. januara postaje epicentar evropskog vaterpola.
Ludost Alfreda Gislasona.
Milosavljev nije mogao da sakrije emocije.
Vreme je da se trofejni sport vrati kući.
Zabranjeno je kopiranje, reprodukovanje, preuzimanje, prenošenje, objavljivanje i distribuiranje
bilo kog dela ili celog teksta, fotografija i videa bez prethodnog izričitog pismenog odobrenja
redakcije Sportissimo.rs
Poštovani čitaoci, možete nas pratiti i na:
POGLEDAJTE JOŠ:
SPREMITE SE ZA NAJNOVIJU ŠOK-BOMBU U JEKU VANREDNOG UBACIVANJA! Rijaliti-mama STIŽE U BELU KUĆU, fanovi u potpunom derlirijumu!
U SUDARU SE TELO DETETA PRETVARA U PROJEKTIL! Roditelji, OVE dve stvari spašavaju život vašim mališanima!
AJMO ISPOČETKA! Meštani Botuna ponovo kreću u blokade, glavna podrška biće ponovo OVAJ čovek