EVO KOJA LJUDSKA OSOBINA JE NAJKORISNIJA, A KOJA NAJŠTETNIJA: Starac Filotej otkriva šta određuje da li padamo ili se uzdižemo

Dela svetih apostola, začalo 15 (5,21-33)

21. A oni, čuvši to, uđoše ujutru u hram, i učahu. Pošto pak dođe prvosveštenik i koji bijahu s njim, sazvaše Sinedrion i sve starešine sinova Izrailjevih, i poslaše u tamnicu da ove dovedu.  22. A kad sluge otidoše i ne nađoše ih u tamnici, onda se vratiše i javiše,  23. Govoreći: „Tamnicu nađosmo čvrsto zaključanu i čuvare gde stoje pred vratima, ali kad otvorismo, unutra ni jednoga ne nađosmo.“  24. A kad čuše ove reči sveštenik i vojvoda hrama i prvosveštenici bejahu u nedoumici šta se to dogodilo s njima. 

25. A neko dođe i javi im govoreći: „Eno oni ljudi što ih baciste u tamnicu stoje u hramu i uče narod.“  26. Tada otide vojvoda s momcima i dovede ih ne na silu; jer se bojahu naroda da ih ne pobije kamenjem.  27. A kad ih dovedoše, postaviše ih pred Sinedrion, i zapita ih prvosveštenik govoreći:  28. „Nismo li vam strogo zabranili da ne učite o Imenu ovom? A vi ste eto napunili Jerusalim vašim učenjem, i hoćete da bacite na nas krv ovoga Čoveka.“  29. A Petar i apostoli odgovarajući rekoše: „Bogu se treba pokoravati više nego ljudima. 

30. Bog otaca naših vaskrse Isusa, koga vi ubiste obesivši na drvo.  31. Njega Bog desnicom svojom uzvisi za Načalnika i Spasitelja, da dade Izrailju pokajanje i oproštenje grehova.  32. I mi smo njegovi svedoci ovih reči, i Duh Sveti koga Bog dade onima koji se njemu pokoravaju.“  33. A kad oni to čuše, razjariše se veoma i dogovarahu se da ih pobiju.

Jevanđelje po Jovanu, 19. zač. (6,14-27)

14. A ljudi videvši znamenje koje učini Isus govorahu: „Ovo je zaista Prorok koji treba da dođe na svet.“  15. A kad razume Isus da hoće da dođu da ga uhvate i učine carem, on otide opet na goru sam.  16. Kada pak nasta veče, siđoše učenici njegovi na more,  17. i ušavši u lađu pođoše preko mora u Kapernaum. I već beše pao mrak, a Isus ne beše došao k njima.  18. A more se podizaše od velikoga vetra.  19. Pošto su, dakle, veslali oko dvadeset i pet ili trideset stadija, ugledaše Isusa kako ide po moru i približava se lađi, pa se prepadoše. 

20. A on im reče: „Ja sam; ne bojte se!“  21. I htedoše ga uzeti u lađu: i odmah se lađa obrete na zemlji u koju iđahu.  22. Sutradan narod koji je stajao s one strane mora, vide da onde ne beše druge lađice osim one jedne u koju uđoše učenici njegovi, i da ne uđe Isus sa učenicima svojim u lađicu nego samo učenici njegovi otidoše;  23. a druge lađice iz Tiverijade dođoše blizu onoga mesta gde jedoše hleb kada Gospod zablagodari.  24. Kada, dakle, vide narod da Isusa ne beše onde, ni učenika njegovih, uđoše i oni u lađe, i dođoše u Kapernaum tražeći Isusa. 

25. I našavši ga s one strane mora, rekoše mu: „Ravi, kada si došao ovamo?“  26. Isus im odgovori i reče: „Zaista, zaista vam kažem: ne tražite me što ste znamenja videli, nego što ste hleba jeli i nasitili se.27. Trudite se ne za jelo koje prolazi, nego za jelo koje ostaje za život večni, koje će vam dati Sin Čovečiji, jer ovoga potvrdi Bog Otac.

U jednoj kratkoj rečenici sadržano je upozorenje koje se tiče svakodnevnih odluka, tuđih uticaja i unutrašnjeg rasula koje ljudi često ne prepoznaju na vreme.

U kratkom savetu svetogorski podvižnik objasnio je kako jedan naizgled običan trenutak prolaska pored bolnice postaje ogledalo našeg odnosa prema patnji, zahvalnosti i sopstvenoj savesti.

Dok se rešenja traže u brzom olakšanju i spoljnim sredstvima, pouka jednog od najvećih srpskih duhovnika 20. veka ukazuje na dublji uzrok unutrašnje praznine i put ka njenom prevazilaženju.

Osuđivanje izgleda kao sitna navika, ali pravoslavna pouka otvara dublje pitanje o stanju srca i onome što čovek najčešće ne primećuje kod sebe.