EVO KADA UVREDA I KLEVETA MOGU POSTATI LEK: Sveti Nektarije Eginski otkrio kako je zavoleo ono što drugi preziru

Reči koje peku obično ne dolaze iz neprijateljskih usta, nego iz onih koja su juče još bila prijateljska. U jednoj tišini koja traje posle izgovorene uvrede, čovek ostaje sam sa pitanjem kako da nosi teret nepravde, kako da ne odgovori istom merom i gde da smesti bol koji ne traži objašnjenje nego razrešenje. Upravo tu, na tom mestu unutrašnjeg sudara između ponosa i ranjenosti, otvara se jedan drugačiji put, onaj koji nudi pouka Svetog Nektarija Eginskog.

Njegove reči ne govore o bežanju od bola, već o njegovom preobražaju. O tome da ono što čovek prirodno doživljava kao poraz može postati prostor unutrašnjeg uzdizanja, ako se sagleda drugačijim očima.

– Teško ćete moći da shvatite da sam zavoleo klevetu, uvredu i prezir. Da li se čudite? Pa ipak, naučio sam da ih vidim kao eksere svog krsta. Ovo je bio put mog Vaskrsenja. Neka su blagosloveni. Naučili su me da volim, oslobođen muke ugađanja, šarmiranja i počasti. Naučili su me da usmerim pogled ka skromnima i prezrenima, ka jednostavnim, svakodnevnim i anonimnim ljudima, ka zlatu zemlje – govorio je Sveti Nektarije Eginski.

U toj misli sabrano je iskustvo čoveka koji je iz uvrede izvukao smirenje, a iz prezira slobodu. Ne kao teoriju, nego kao život koji je prošao kroz lomove i iz njih izašao oslobođen potrebe da bude prihvaćen. U tome se otkriva i poruka koja ostaje da stoji: da se dostojanstvo ne gubi onda kada nas drugi obore, nego onda kada pristajemo da odgovorimo istom merom.

Na kraju, ostaje jednostavna, ali teška istina – da ono što boli ne mora da uništi, već može da preobrazi, ako se prihvati kao put, a ne kao kraj.

ČitanjeJevanđelja za četvrtak 2. sedmice po Duhovima

Shutterstock/Vitstyle

 

Poslanica Svetog apostola Pavla Rimljanima, začalo 89 (5,10-16)

10. Jer kada smo se kao neprijatelji pomirili sa Bogom kroz smrt Sina njegova, mnogo ćemo se pre, već pomireni, spasti životom njegovim.  11. A ne samo to, nego se i hvalimo Bogom kroz Gospoda našega Isusa Hrista, kroz kojega sada primismo pomirenje.  12. Zato kao što kroz jednoga čoveka uđe u svet greh, i kroz greh smrt, i tako smrt uđe u sve ljude, pošto svi sagrešiše.  13. Jer greh beše na svetu do zakona, ali se greh ne računa kada nema zakona. 

14. Ali smrt carova od Adama do Mojseja i nad onima koji ne sagrešiše sličnim prestupom kao Adam, koji je slika Onoga koji će doći.  15. Ali blagodatni dar nije tako kao prestup, jer ako prestupom jednoga pomreše mnogi, mnogo se više blagodat Božija i dar u blagodati jednoga čoveka Isusa Hrista izobilno izli na mnoge.  16. I ne bi sa darom onako kao što bi sa prestupom kroz jednoga: jer sud zbog jednoga bi osuda, a blagodatni dar bi opravdanje od mnogih prestupa.

Jevanđelje po Mateju, začalo 27. (8,23-27)

23. I kad uđe u lađu, za njim uđoše učenici njegovi.  24. I gle, bura velika nastade na moru, tako da se lađa pokri valovima; a On spavaše.  25. I prišavši učenici njegovi, probudiše ga govoreći: „Gospode, spasi nas, izgibosmo!”  26. I reče im: „Zašto ste strašljivi, maloverni?” Tada ustavši zapreti vetrovima i moru, i nastade tišina velika.  27. A ljudi se začudiše govoreći: „Ko je ovaj da ga slušaju i vetrovi i more?”

Ravnodušnost nije zaštita duše, upozorava svetitelj, već put ka osudi i gubitku večnog života.

Svetitelj ukazuje da uslišenje molitve zavisi od unutrašnjeg stanja čoveka, pre svega od trpljenja i ljubavi prema bližnjima, jer upravo oni otvaraju ili zatvaraju put Božijem odgovoru.

Veliki pravoslavni duhovnik iz 19. veka podseća da bez poslušnosti Bogu nema ni večne bliskosti, čak ni među najbližima.

Umesto uobičajenog unutrašnjeg otpora, svetitelj opisuje neočekivan pristup i ukazuje da se izlaz ne nalazi u pojačanoj borbi, već u smirenju koje prekida napad i menja njegov pravac.