Srpska pravoslavna crkva 17. avgusta proslavlja Svetih sedam mučenika u Efesu, mladiće koji su za vreme velikog gonjenja hrišćana pod carem Dekijem ostali verni Hristu i odbili da prinesu žrtvu neznabožačkim idolima.
Prema crkvenom predanju, car Dekije stigao je u Efes, gde je priredio veliko praznovanje u čast paganskih božanstava, praćeno stradanjem i progonom hrišćana.
Među onima koji nisu želeli da učestvuju u idolopoklonstvu bilo je i sedam mladih vojnika, sinova uglednih efeskih starešina: Maksimilijan, Jamvlih, Martinijan, Jovan, Dionisije, Ekzakustodijan i Antonin.
Kada su zbog svoje vere izvedeni pred cara, mladići su se sklonili na brdo Ohlon, nedaleko od Efesa, i sakrili u jednoj pećini. Kada je Dekije saznao gde se nalaze, naredio je da se ulaz u pećinu zazida kako bi mladići umrli.
Međutim, prema predanju, Bog je nad njima projavio čudesnu promisao. Mladići su zaspali dubokim snom, a njihovo telo sačuvano je od propadanja. Dvojica potajnih hrišćana, carski dvorjani Teodor i Rufin, uspeli su da uz zazidanu pećinu ostave bakarni kovčežić sa olovnim pločama na kojima su bila ispisana imena sedmorice i svedočanstvo o njihovom stradanju.
Prošlo je više od dve stotine godina. Za vreme cara Teodosija Mlađeg, među hrišćanima se povela velika rasprava o vaskrsenju mrtvih. Dok su jedni sumnjali u istinu opšteg vaskrsenja, car se sa tugom molio Bogu da ljudima pokaže istinu.
Upravo tada pastiri koji su čuvali stada na brdu Ohlon počeli su da uzimaju kamenje sa zazidane pećine kako bi napravili torove za ovce. Kada je otvorena pećina, sedmorica mladića su se probudila iz sna – mladi, zdravi i nepromenjeni, kao da su tek prethodne noći zaspali.
Vest o čudu brzo se proširila, a car Teodosije je lično došao da ih vidi. Sa velikom svitom razgovarao je sa njima i saslušao njihovo svedočenje. Sedmorica mladića tako su postali živi svedoci Božije sile i nade u vaskrsenje mrtvih.
Posle sedam dana ponovo su usnuli smrtnim snom, očekujući opšte vaskrsenje. Car je želeo da njihova tela položi u zlatne kovčege, ali su mu se mladići javili u snu i poručili da ih ostavi na zemlji, na mestu gde su i ranije počivali.
Njihovo čudesno javljanje Crkva pamti kao snažno svedočanstvo vere u vaskrsenje i podsećanje da smrt, za one koji se uzdaju u Boga, nije poslednja reč.
Njihova imena vezuju se za početke širenja Hristove vere i apostolsku službu.
Njihov život bio je ispunjen propovedanjem, služenjem Crkvi, stradanjem i podnošenjem različitih iskušenja.
U vreme cara Antioha IV Epifana porodica je odbila da prihvati idolopoklonstvo, a njihovo svedočanstvo vekovima ostaje primer istrajnosti, hrabrosti i poverenja u Boga.
Postradao je zbog vere u Hrista, a njegovo mučeništvo ostalo je jedno od najznačajnijih svedočanstava vere prve Crkve i primer hrišćanske postojanosti koji se vekovima prenosi.
POGLEDAJTE JOŠ:
„DALJE RUKE OD SRBIJE!“ Dačić pružio punu podršku politici Aleksandra Vučića!
POSLE RUŠENJA NA GAZIVODAMA, MANASTIR VISOKI DEČANI UPOZORAVA: Ono što je odneto iz malog srpskog sela u jednom danu nije samo broj
„NAROD DOBRO VIDI KO GRADI I SPAJA, A KO MRZI I RUŠI!“ Vučević rasturio Đilasa: Vučić nikada neće okrenuti leđa Republici Srpskoj!