Šta je Vaznesenje Gospodnje (Spasovdan) i kakvu ono vezu ima sa opisom u Jevanđelja po Luki, u kome se govori o tome da se Isus sa zemlje uznosi ka nebu? Zašto se, prema pojedinim jevanđelskim svedočanstvima, Vaznesenje dogodilo istog dana Vaskrsenja, dok se prema drugim opisima zbilo posle četrdeset dana? I najvažnije od svega, kakvo to značenje ima za čoveka? Ova I mnoga druga pitanja mogu da stvore nedoumice kod vernika. Zbog toga, krenimo redom.
Gde je sada Isus?
To da se Isus Hristos, nakon Svog Vaskrsenja, uzneo u tajnu Boga i otišao ka Ocu Nebeskom, predstavlja osnovnu istinu hrišćanske vere, koja se kao crvena nit provlači kroz novozavetne spise. Jedino je apostol Luka taj koji ovaj događaj opisuje opširno i slikovito, dok ga drugi novozavetni pisci pominju uzdržanije, iako ga ipak ne prećutkuju.
Ako se pođe od toga, treba najpre reći da je najcitiraniji starozavetni tekst u Novom zavetu Psalam 109 (110), u kome stoje reči: „Reče Gospod Gospodu mome: sedi meni sa desne strane (to jest s desne strane, što u drevnoj jevrejskoj tradiciji simbolizuje bliskost i poverenje, dok položim neprijatelje Tvoje za podnožje nogama Tvojim“ (Ps 109,1).
Ove reči, koje su ušle i u naš Simvol vere, u Novom zavetu se pojavljuju gotovo dvadeset puta. Ideja o proslavljenju Isusa pored Boga Oca zabeležena je u najranijoj, pavlovskoj tradiciji, pre Pavla.
Tako apostol Pavle prenosi jedan rani hrišćanski tekst u kome se kaže da je Hristos, iako je bio Bog, postao čovek i uzeo obličje sluge. On je sebe ponizio time što je postao poslušan do smrti, i to smrti na krstu, zbog čega ga je Bog uzvisio i dao mu ime koje je iznad svakog imena, da se pred imenom Isusa prigne svako koleno nebeskih, zemaljskih i podzemnih bića, i da svaki jezik ispovedi da je Isus Hristos Gospod, na slavu Boga Oca (Fil 2,7–11).
Slično tome, u Prvoj poslanici Timoteju stoji da se Bog javio u telu, da se opravdao u Duhu, da se pokazao anđelima, da je bio propovedan narodima, da je primljen verom u svetu i da se uzneo u slavi (1 Tim 3,16).
Apostol Pavle, koji spada među najranije novozavetne autore, ne opisuje detaljno sam čin Vaznesenja Hristovog, ali često govori o Hristovom povratku iz Božijeg sveta. U svojoj najranijoj poslanici on piše o tome da verni očekuju Sina Njegovog sa nebesa, koga je On vaskrsao iz mrtvih, Isusa Hrista (1 Sol 1,10; up. 4,16).
U jevanđeljima po Mateju, Marku i Luki nalaze se brojna mesta koja govore o dolasku i povratku Hrista, gde se opisuje da će Sin Čovečiji doći u slavi i da će se pojaviti pred ljudima u određeno vreme (Mt 16,27; 24,30; 26,64; Mk 8,38; 13,26; Lk 21,27; 22,69). Međutim, o povratku se može govoriti samo ako se podrazumeva da je prethodno bilo odlaska.
Zbog toga se može zaključiti da Novi zavet uči da Vaskrsli Hristos sada živi sa Ocem Nebeskim i da prebiva u drugoj stvarnosti, koju Sveto pismo opisuje kao Nebesa.
Gde se Hristos vazneo?
Iako Novi zavet jasno govori da Vaskrsli Hristos boravi sa Ocem u slavi Božijoj, novozavetni pisci ne objašnjavaju taj događaj kao fizičko kretanje kroz prostor, kao da je reč o putovanju kroz vazduh.
U nekim tekstovima govori se samo o uzvišenom položaju Hrista, bez opisa načina na koji je do toga došlo. U drugim se pominje da je Hristos uznesen na nebesa, ali se ne objašnjava kako se to dogodilo. U pojedinim mestima koristi se pojam Vaznesenja ili izrazi koji na njega ukazuju (Rim 10,6–8; Ef 4,7–11), dok se u drugim tekstovima takvi termini uopšte ne pojavljuju (Jev 4,14; 6,19–20; 1 Petr 3,22).
O tome posebno piše jevanđelist Jovan, koji opisuje Hrista kao Onoga koji silazi sa nebesa i koji se potom tamo vraća. On tri puta govori o uznošenju Sina (Jn 3,13; 6,62; 20,17), dok češće koristi izraze koji označavaju odlazak, uzdizanje ili povratak, umesto doslovnog opisa kretanja.
Opis vaznesenja kod jevanđeliste Luke
Za razliku od drugih pisaca, Luka koristi slike koje opisuju uzdizanje kao stvaran događaj i ne izbegava predstavu uznošenja. On o tome piše na dva mesta: u svom Jevanđelju i u Delima svetih apostola.
U Jevanđelju se kaže da je Isus, nakon što je izveo učenike do Vitanije, podigao ruke i blagosiljao ih. Dok ih je blagosiljao, počeo je da se odvaja od njih i da se uznosi ka nebu, a oni su Mu se poklonili i zatim se vratili u Jerusalim ispunjeni radošću (Lk 24,49–52).
U Delima apostolskim stoji da im je zapovedio da ne odlaze iz Jerusalima, nego da čekaju obećanje Oca, o kome su čuli od Njega. Zatim se, pred njihovim očima, uzneo, a oblak Ga je sakrio od njihovog pogleda. Dok su oni gledali ka nebu za vreme Njegovog uznošenja, pojaviše se dva čoveka u belim haljinama koji im rekoše: „Ljudi Galilejski, zašto stojite i gledate u nebo? Ovaj Isus koji se od vas uzneo na nebo doći će na isti način kako ste Ga videli da odlazi na nebo.“ Tada se vratiše u Jerusalim sa Gore koja se zove Maslinska, blizu Jerusalima, na rastojanju subotnjeg hoda. I ušavši, popeše se u gornju sobu gde su boravili: Petar i Jakov, Jovan i Andrej, Filip i Toma, Vartolomej i Matej, Jakov Alfejev i Simon Zilot, i Juda, brat Jakovljev. Svi oni jednodušno behu u molitvi i moljenju (Dap 1,4–14).
Ovi tekstovi su pažljivo proučeni od strane biblijskih naučnika, i danas je opšti konsenzus u sledećem:
1. Uprkos prividnim razlikama, oba izveštaja odnose se na isti događaj, samo u kraćoj i dužoj verziji. U oba odlomka pominju se jedanaestorica apostola, propoved po celom svetu, potreba da ostanu u Jerusalimu do silaska Svetog Duha, uloga apostola kao svedoka Vaznesenja i njihov povratak u Jerusalim. Dakle, šema izveštaja je ista.
2. Nesumnjivo je da je Luka, kada je sastavljao svoj izveštaj o Vaznesenju Hristovom, koristio jevrejske i grčko-rimske slike koje opisuju uznošenje na nebo drevnih junaka.
Tako, na primer, kod Tita Livija nalazimo opis u kome se govori o Romulu, koji tokom vojne smotre biva obavijen tamnim oblakom, nakon čega nestaje iz ljudskog pogleda, dok se kasnije njegov odlazak tumači kao uznošenje među bogove.
U jevanđelju po Luki nalazimo mnoge paralele sa jevrejskim predanjima tog vremena o vaznesenju Enoha, Ilije, Jezdre, Varuha i Mojsija. U tim predanjima prisutni su isti motivi koje nalazimo i kod Luke: gora, oblak, prisustvo ljudi koji se klanjaju i slični elementi. Uočeno je i da se u Lukinom opisu Vaznesenja Isusa koriste mnogi izrazi koji se pojavljuju u 2. knjizi o carevima 2,9–13, u odeljku koji opisuje uznošenje Ilije na nebo. To se naročito vidi u verziji Septuaginte, odnosno starogrčkom prevodu starozavetnih knjiga, koji je nastao u Aleksandriji između III i I veka pre Hrista.
Ipak, i pored toga što Luka koristi jezik i slike koje su bile poznate antičkom čitaocu iz drugih spisa, naučna istraživanja nisu pronašla dokaze da je on iz tih izvora direktno preuzimao sadržaj. Luka ne prepričava tuđe priče tako što bi jednostavno zamenio likove Isusom i apostolima, nego opisuje događaj koji je, po svom obliku i sadržaju, u potpunosti originalan.
Zašto apostol Luka daje dve verzije Vaznesenja: u dan Vaskrsenja i posle četrdeset dana?
Koliko god to bilo iznenađujuće, Luka je, po svemu sudeći, sklon da o Vaznesenju govori kao o događaju koji se neposredno nadovezuje na Vaskrsenje.
Na primer, prema svedočanstvu jevanđeliste Marka, na suđenju Hristos kaže: „…I videćete Sina Čovečijeg gde sedi s desne strane sile i dolazi na oblacima nebeskim“ (Mk 14,62). Luka, iako pred sobom ima Jevanđelje po Marku, ovaj iskaz oblikuje drugačije: „Od sada će Sin Čovečiji sedeti s desne strane sile Božije“ (Lk 22,69). Sam izraz „od sada“ pokazuje da Luka razume Hristovo ustoličenje kao događaj koji nastupa odmah, bez vremenskog razmaka, a ne tek posle četrdeset dana.
Isto se vidi i u razgovoru sa učenicima na putu za Emaus, gde Spasitelj kaže: „Nije li trebalo da Hristos postrada i da uđe u slavu svoju?“ (Lk 24,26). Ovde se stradanje, Vaskrsenje i ulazak u slavu, koji se može razumeti i kao Vaznesenje, prikazuju kao jedan tok događaja, bez pauze između njih.
U Delima apostolskim čitamo: „Ovoga Isusa Bog je vaskrsao, čemu smo svi mi svedoci. Dakle, On je, budući uzdignut desnicom Božijom…“ (Dap 2,32–33). I ovde se Vaskrsenje i Vaznesenje prikazuju kao stvarnosti koje su povezane i ne razdvajaju se jasno vremenski.
Kod Luke se mogu naći i druga mesta u kojima se ne ostavlja prostor za duži boravak Vaskrslog sa učenicima, nego se govori o Vaznesenju koje sledi neposredno posle Vaskrsenja (up. Dap 3,15–16; 4,10; 5,30–32; 10,40–43; 13,31–37).
Takav način izlaganja, u kojem se Vaznesenje u Jevanđelju povezuje sa samim danom Vaskrsenja, za Luku je očigledno karakterističan. To se jasno vidi kada se uporedi sa njegovim drugim tekstovima.
Međutim, tada se postavlja pitanje: o čemu govori izveštaj u knjizi Dela apostolskih, iz koga se razvija praznik Vaznesenja, koji se u crkvenoj tradiciji obeležava četrdesetog dana posle Vaskrsa?
Ako je za jevanđelistu Luku Vaznesenje tesno povezano sa Vaskrsenjem, zašto on u Delima apostolskim govori o periodu od četrdeset dana u kome se Hristos javlja učenicima?
Pre svega, rani hrišćanski predanje nikada ne tvrdi da se Isus uzneo odmah posle Vaskrsenja. Naprotiv, uvek se podrazumeva da je postojao određeni vremenski period u kome je Vaskrsli boravio sa učenicima. Kao što je već rečeno, za Luku su Vaznesenje i Vaskrsenje suštinski povezani događaji, pa ih on u osnovi ne razdvaja kao dve udaljene faze.
Zato se postavlja pitanje zašto Luka opisuje period od četrdeset dana javljanja Vaskrslog Hrista.
Prvo, on na jasan i nedvosmislen način uvodi predstavu o realnom vremenu u kome se Vaskrsli javlja učenicima, što ranije nije bilo tako eksplicitno naglašeno.
Drugo, ta ideja mu je važna za dalji tok knjige Dela apostolskih, koja upravo tim događajem i počinje. U tom smislu, taj period postaje ključ za razumevanje čitavog dela i istorije rane Crkve.
Zahvaljujući tom vremenu koje Vaskrsli provodi sa učenicima, Luka pokazuje da je Crkva naslednica Predanja koje joj je On poverio: „kroz četrdeset dana javljajući im se i govoreći o Carstvu Božijem“ (Dap 1,3).
Moguće je da Luka broj četrdeset koristi i simbolički, kao suprotnost četrdesetodnevnom Hristovom postu i iskušenju u pustinji. Tamo je Hristos proveo četrdeset dana u pripremi za Svoje javno delovanje, dok ovde tih istih četrdeset dana provodi pripremajući apostole za njihovu službu.
Naglašavanje boravka Isusa sa učenicima i zatim Njegovog Vaznesenja u Delima apostolskim omogućava Luki da postepeno i prirodno uvede teme koje će biti središnje za tu knjigu: hristologiju, pnevmatologiju, soteriologiju, eshatologiju i misiologiju.
Hristologija (učenje Crkve o Hristu): svečani odlazak Isusa na nebesa naglašava Njegovo carstvo na nebesima. Upravo zato što Hristos caruje na nebesima, On se ispoveda kao Gospod i Hristos (Dap 2,33).
Pnevmatologija (učenje Crkve o Svetom Duhu): Sveti Duh dolazi tek nakon Hristovog odlaska, pa naglašavanje Vaznesenja postaje uvod u Pedesetnicu i silazak Duha Svetoga.
Soteriologija (učenje Crkve o spasenju): Vaznesenje pokazuje da Hristos kroz stradanje ulazi u nebesku slavu i da sa nebeskog prestola daruje oproštaj i blagodat onima koji veruju u Njega.
Eshatologija (učenje Crkve o kraju vremena): anđeli na Vaznesenju najavljuju da će isti taj Hristos koji se uzneo ponovo doći, na isti način kako je otišao. Time se učvršćuje vera u Njegov drugi dolazak.
Misiologija (učenje Crkve o propovedanju Evanđelja): na dan Vaznesenja apostoli dobijaju zapovest da propovedaju Raspetog i Vaskrslog Hrista, koji je sada uznet i nalazi se u slavi Božijoj. Oni su četrdeset dana boravili sa Vaskrslim, pa su u tom periodu primili pouku o tome šta i kako treba da propovedaju svetu. Ostaje im još da sačekaju silazak Svetog Duha, koji će ih osnažiti i uvesti u puninu njihovog poslanja.
Na taj način se pokazuje da produženi boravak Isusa sa učenicima, a zatim Njegovo svečano uznošenje na nebesa, za Luku predstavlja važan bogoslovski uvod u istoriju nastanka i rasta hrišćanske Crkve.
Da li je tačno 40 dana?
Šta se konkretno može reći o četrdeset dana koje je Isus proveo sa učenicima? Luka taj broj pominje samo jednom. Na drugim mestima on ne precizira trajanje tog perioda, nego govori o neodređenom vremenu boravka ili o „mnogim danima“ (Dap 13,31). Poznata je Lukina sklonost brojevima. Od svih novozavetnih autora, on najčešće koristi brojčane podatke, a pritom naročito voli simboličke brojeve.
Moguće je da je i za opis vremena koje je Isus proveo sa učenicima Luka izabrao broj četrdeset kao simboličan. U biblijskoj tradiciji taj broj često označava vreme iskušenja ili vreme Božijeg delovanja i posećivanja.
Moguće je i da Luka polazi od jevrejskog praznika Pedesetnice (na hebrejskom Šavuot, dan primanja Tore, koji se praznuje pedesetog dana posle jevrejske Pashe — prim. red.). To je dan u kome se, prema Lukinom kazivanju, dogodio jedan od ključnih događaja za njegovo delo — silazak Svetog Duha. U tom slučaju, Luki je bio potreban vremenski okvir koji prethodi Pedesetnici, ali joj je blizu, pa se broj četrdeset pokazao kao prikladno rešenje.
Moguće je i, kao što je već ranije rečeno, da Luka kroz taj period pravi paralelu sa četrdesetodnevnim Hristovim postom u pustinji. Tamo se Hristos priprema za svoje javno delovanje, dok ovde On tokom istog tog vremena priprema učenike za njihovu službu.
Zanimljivo je da rani crkveni život nije praznovao Vaznesenje na četrdeseti dan posle Pashe, pa se nije posebno oslanjao na tačno određeni vremenski razmak koji Luka navodi. Sve do kraja IV veka Vaznesenje se praznovalo zajedno sa Pedesetnicom. Oko 383. godine rimska putnica Egerija, koja je boravila u Jerusalimu, opisuje da se uoči Pedesetnice hrišćani okupljaju na Maslinskoj gori, na mestu zvanom Imvomon, odakle se, prema predanju, Gospod uzneo na nebo. Tamo se služba vršila uz čitanje Jevanđelja i Dela apostolskih, u kojima se govori o Vaznesenju.
Tek od početka V veka ovaj praznik se izdvaja iz okvira Pedesetnice i počinje da se vezuje za četrdeseti dan, kako se i danas praznuje. Nesumnjivo je da je upravo Lukino svedočanstvo o četrdeset dana između Vaskrsenja i Vaznesenja imalo presudnu ulogu u oblikovanju tog prazničnog datuma.
Bogoslovlje Vaznesenja
Od prvih vekova apostoli i sveti Oci razmišljaju o tome šta je Vaznesenje značilo za Hrista i za ljude.
Za Isusa Hrista ono predstavlja poslednju tačku Njegovog uzdizanja ka Bogu Ocu i najviši stepen proslavljenja.
Svojim Vaznesenjem Gospod Isus Hristos ne samo da je ušao u samo nebo da bi se pojavio „za nas pred licem Božijim“ (Jev 9,24), nego je prošao nebesa (Jev 4,14), uzneo se iznad svih nebesa (Ef 4,10) i seo s desne strane Boga (Mk 16,19; up. Dap 7,55).
Pri tome treba imati u vidu da je Hristos ušao u nebesku slavu u ljudskom telu, u telu koje je stradalo i vaskrslo. Na taj način ljudska priroda, koju je primio od Device, postaje učesnik nebeskog života. U tom istom telu Gospod Isus Hristos sedi s desne strane Boga Oca. Od trenutka Vaznesenja, ljudska priroda u Hristu dobija puno učešće u božanskom životu i večnom blaženstvu.
Kao što primećuje blaženi Teodorit Kirski, „danas, na dan Vaznesenja, sve se ispunilo radošću… danas đavo oplakuje svoje poraženje, gledajući naše telo koje se uznosi na nebo… danas đavo tuguje govoreći: šta da činim, nesrećni? Svi koje sam kao brzokrili soko zgrabio, oduzimaju mi se i sa svih strana sam pobijeđen. Nadmudrio me je Sin Marijin. Nisam znao da se u ljudskom telu skriva Bog“.
Vaznesenje i Hristovo sedenje s desne strane Oca predstavljaju nastavak dela spasenja koje On daruje verujućima. Kao što kaže prepodobni Justin Popović, „sedenje Spasitelja s desne strane Boga Oca znači Njegovo neprekidno spasenjsko delovanje kroz zastupništvo i posredovanje pred Ocem za ljudski rod“. Apostol Pavle kaže da je Hristos ušao „u samo nebo, da bi se sada pojavio pred licem Božijim za nas“ (Jev 9,24). A to „pojaviti se“ znači upravo – posredovati za nas.
„To što Spasitelj nosi telo i nije ga odbacio“, kaže blaženi Teofilakt, „jeste samo po sebi Njegovo zastupništvo i posredovanje pred Ocem. Jer, gledajući na telo, Otac se seća ljubavi prema ljudima zbog koje je Sin primio telo, pa se naginje ka milosti i saosećanju.“
Duboko značenje Vaznesenja Gospodnjeg sažeto je u kondaku praznika, koji je sastavio prepodobni Roman Sladkopevac:
„Ispunivši domostroj spasenja našeg i sjedinivši zemaljsko s nebeskim, uzneo si se u slavi, Hriste Bože naš, nikako se ne odvajajući, nego ostajući nerazdvojno prisutan, i govoreći onima koji Te ljube: Ja sam s vama i niko protiv vas.“
U prevodu: „Ispunivši delo spasenja našeg i sjedinivši zemaljsko s nebeskim, Ti si se, Hriste Bože naš, uzneo u slavi, ne odvajajući se od nas, nego ostajući neodvojivo prisutan, i govoreći onima koji Te ljube: Ja sam s vama i niko protiv vas.“
Već je rečeno da se najvažnije značenje Hristovog Vaznesenja ogleda u uznošenju ljudske prirode u tajnu Presvete Trojice i njenom potpunom učešću u božanskom životu. Ali u kondaku se naglašava i druga tema: Hristova prisutnost sa verujućima.
Ta prisutnost je drugo veliko posledstvo Vaznesenja. Hristos, koji je kroz Vaznesenje postao Gospod nad svime, oslobađa se ograničenosti prostora koja pripada ljudskoj prirodi. Zbog toga On nije vezan za jedno mesto, nego ispunjava sve.
U savremenoj zapadnoj teologiji ponekad se koristi izraz „kosmički Hristos“, kojim se želi istaći da Hristos kroz Vaznesenje prevazilazi svaku prostornu i lokalnu ograničenost. On je Onaj koji je sišao s nebesa i koji se uzneo iznad svih nebesa „da ispuni sve“ (Ef 4,10).
Apostol Pavle posebno razmatra ovu temu, govoreći o sveobuhvatnoj Hristovoj vlasti:
Bog Otac je delovao u Hristu, vaskrsao Ga iz mrtvih i postavio Ga s desne strane Sebi na nebesima, iznad svakog načelstva i vlasti i sile i gospodstva i svakog imena koje se može imenovati, ne samo u ovom veku nego i u budućem. Sve je pokorio pod Njegove noge i postavio Ga iznad svega kao Glavu Crkve, koja je Njegovo Telo, puninu Onoga koji sve ispunjava u svemu (Ef 1,20–23).
Na kraju, treba naglasiti još jednu važnu temu: zahvaljujući Vaznesenju, na nas silazi Sveti Duh. Isus govori apostolima: „Bolje je za vas da Ja odem, jer ako ne odem, Utešitelj neće doći k vama; a ako odem, poslaću Ga k vama“ (Jn 16,7). Jevanđelist objašnjava i da „još ne beše Duh Sveti, jer Isus još ne beše proslavljen“ (Jn 7,39).
Dok je Hristos bio na zemlji, On je lično vodio i poučavao učenike, koji su tada bili malobrojni. Ali dolazi vreme kada se propoved širi do krajeva zemlje, i tada je potreban drugi Utešitelj (Jn 14,16), koji će osnažiti učenike i uvesti ih u puno poznanje istine.
Tajna koja ostaje otvoren
Dakle, u ovom kratkom prikazu razmotrili smo različite aspekte koji se odnose na događaj Vaznesenja Isusa Hrista. Sažmimo ono o čemu je bilo reči.
Posle Vaskrsenja, Isus Hristos izvesno vreme boravi sa učenicima u ovom svetu. Nijedan autor Novog zaveta, osim apostola Luke, ne precizira koliko je to vreme trajalo.
Zatim se javljanja Vaskrslog prekidaju, pa se može govoriti o Njegovom odlasku od učenika. Kuda odlazi? Na nebesa, ka Bogu.
Jevanđelista Luka tumači tajnu tog boravka Vaskrslog sa učenicima i istovremeno naglašava značaj događaja Njegovog odlaska na nebesa. On kaže da je Hristos sa apostolima bio u simboličnom vremenskom okviru od četrdeset dana.
Ono što se dogodilo sa Vaskrslim Isusom posle perioda Njegovih javljanja novozavetni autori izražavaju biblijskim slikovitim govorom. Ključni tekst u tom smislu jeste starozavetni psalam: „Reče Gospod Gospodu mome: sedi s desne strane Mene, dok ne položim neprijatelje Tvoje za podnožje nogu Tvojih“ (Ps 109,1).
Novozavetni pisci izbegavaju naturalistički način opisivanja Hristovog odlaska na nebesa. Treba imati u vidu da „nebo“ u biblijskom smislu ne označava fizički prostor iznad nas. U vreme Hrista nije postojalo shvatanje da Bog „živi“ u nebu kao delu kosmosa. Biblijska „nebesa“ (hebr. šamaim) predstavljaju simbolični izraz za Božije prisustvo i Njegovu stvarnost. Zato se i u molitvi „Oče naš, koji si na nebesima“ ne misli na fizičko nebo, nego na duhovnu stvarnost Božijeg prisustva.
Jevanđelista Luka, za razliku od drugih autora, ne usteže se da o odlasku Hrista ka Ocu govori slikom uznošenja, pa i kretanja kroz prostor. Moguće je da on koristi izraze i motive koji su bili poznati u jevrejskoj i grčko-rimskoj književnoj tradiciji, u kojoj se opisuju slična uznesenja. Možda je želeo da pokaže da je Isus proslavljen na način sličan drugim velikim likovima drevne istorije, ili je jednostavno koristio slike koje su bile razumljive ljudima njegovog vremena i kulture.
Ne može se sa sigurnošću reći u kojoj meri Lukin opis odgovara istorijskoj stvarnosti. Uzdržanost drugih novozavetnih autora u opisu ovog događaja može ukazivati na to da je Vaznesenje shvatano kao tajanstven, a ne javni događaj. Ipak, bez obzira na to kako se ono istorijski odigralo, važno je da je Luka ostavio snažan i slikovit opis koji nosi duboke bogoslovske poruke, iz kojih crkveno predanje vekovima crpi duhovno bogatstvo.
U Jevanđelju, a zatim još detaljnije u Delima apostolskim, Luka kao da slika ikonu Hristovog odlaska iz ovog sveta na nebesa. Tu su i anđeli kao svedoci događaja — njih dvojica, jer se u jevrejskoj tradiciji smatralo da je za svedočenje potrebno najmanje dvoje; tu je i oblak kao znak Božije slave (šehina); tu je i radost učenika, jer njihov Učitelj sada jeste proslavljeni Car nebeski.
Prema razumevanju narednih hrišćanskih pokolenja, Vaznesenje Hristovo predstavlja jedinstven događaj: proslavljenje ljudske prirode koju je Vaskrsli Hristos poneo sa sobom, pripremu za darivanje Svetog Duha verujućima, kao i početak sveobuhvatne Hristove vlasti nad celom vaseljenom.
Od krika na krstu do reči koje podižu iz beznađa: zašto su rani hrišćani sačuvali baš ove trenutke u izvornom obliku.
Za samo nekoliko nedelja smenjuju se Đurđevdan, Markovdan, Vasilije Ostroški, Spasovdan i niz drugih praznika, uz retka liturgijska poklapanja i gust raspored koji će mnogim porodicama promeniti uobičajene navike.
Jevanđeljska priča o sleporođenom koga je Hristos iscelio zauzima posebno mesto u pravoslavlju jer, osim čuda progledanja, nosi snažnu poruku o veri, patnji, nadi i duhovnoj svetlosti koja menja čovekov život.
Na konferenciji za medije objavljeno je kako će izgledati događaj koji će ovogodišnjoj Spasovdanskoj litiji dati poseban značaj
Odluka da krsno znamenje ponese učenik Matematičke gimnazije Andrej Drobnjaković, višestruki osvajač međunarodnih medalja na najvećim svetskim naučnim takmičenjima, izazvala je veliko interesovanje javnosti u Srbiji.
Na veliki hrišćanski praznik hram Vaznesenja Gospodnjeg u Drenovcu proslavio je jubilej dostojan večnosti – vek i po duhovnog svetla, molitve i Božje blizine, kojim je obeležen i blagosloven trenutak dirljive besede episkopa Jeroteja o večnom savezu Boga i čoveka.
Na isti dan kada pravoslavni vernici slave Vaznesenje Gospodnje, Srpska pravoslavna crkva tiho obeležava i spomen na Svetog Teodora Vršačkog – episkopa koji je podigao ustanak pod zastavama sa likom Svetog Save i stradao mučeničkom smrću zbog vere i naroda.
Uz svetu relikviju — levu ruku Svetog Save i blagoslov patrijarha Porfirija, Spasovdanska litija obasjala je srce Beograda. Na čelu povorke je i heroj sa Dunava – alas koji je spasao 33 života, a sada nosi Časni krst kroz molitveni hod prestoničkim ulicama.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Vaznesenje Gospodnje – Spasovdan i po starom i po novom kalendaru. Katolici obeležavaju spomendan Svetog Kristofora Magelanškog, dok Jevreji i muslimani nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Spasovdan, Vaznesenje Gospodnje ili „Dan spasa“ je hrišćanski praznik, koji se slavi 40 dana nakon Vaskrsa, a 10 dana pre Duhova, i uvek pada u četvrtak.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Pojavu Časnog Krsta u Jerusalimu po starom i Svetog mučenika Talaleja po novom kalendaru. Katolici obeležavaju spomendan Svetog Bernardina Sijenskog, dok Jevreji i muslimani nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Prema crkvenom predanju, tačno u 9 sati ujutru, na nebu iznad Jerusalima se pojavio ogroman i blistav Krst koji se protezao od Golgote do Maslinske gore.
Čudotvorni pojas svečano je dočekan u porti Vaznesenjske crkve u Beogradu, uz najviše crkvene počasti i more vernika koje je ispunilo centar prestonice.
Rukopisi, ikone i predmeti iz Hilandara, ali i potpuno nova postavka u srcu prestonice, donose drugačiji pogled na jednu od najvažnijih ličnosti srpske istorije – Svetog Savu.
Svečani početak Sabora označen je nakon liturgije tradicionalnim „prizivom Duha Svetog“ u kripti Hrama Svetog Save.
Ova svetinja postala je novo veliko hodočasničko središte Hercegovine, gde se prepliću istorija, vera i narodna predanja o pronalasku moštiju majke Ostroškog Čudotvorca.
Nekada su ga bake pravile kada u kući nije bilo mnogo namirnica, a danas se ovaj stari đuveč od punjenog krompira vraća na trpezu kao zasitan ručak koji spaja jednostavne sastojke, domaći ukus i duh pravoslavne porodične kuhinje.
U pravoslavnoj tradiciji mnogi podvižnici učili su da nema istinske ljubavi bez spremnosti da se oprosti.
Pojas Presvete Bogorodice sutra će predvoditi Spasovdansku litiju, a vrata Vaznesenjske crkve i Hrama Svetog Save ostaće otvorena cele noći za vernike koji žele da se poklone ovoj velikoj svetinji.
POGLEDAJTE JOŠ:
ČAK 127 LOKACIJA U GRADU OSTAĆE BEZ STRUJE: Da li ste i vi među njima?
NIJE ŠALA: Vreme danas će vas izludeti! Kako pomislite da je napolju stiglo leto, doživećete HLADAN TUŠ!
SESTRAMA IZ KRUŠEVCA POŽAR PROGUTAO DOM! Srbija ih je upoznala kada su prodavale badnjake, sada napokon imaju čemu da se raduju! (FOTO)