DA LI JE GREH KADA ČOVEK VIŠE VOLI LJUBIMCA NEGO DETE: Biblijsko proročanstvo koje se ostvaruje pred našim očima

Upravo tu leži koren antropomorfizacije životinja, pojave koja deluje kao snažan psihološki i društveni placebo. Autentično ljudsko postojanje ne iscrpljuje se u biološkom preživljavanju, nego se ostvaruje kao odnos, kao drugost i kao zajednica ličnosti. Ljudska ličnost se izgrađuje tek kada izađe iz zatvorenosti sopstvenog „ja“ i susretne Drugog, jer taj susret u sebi nosi rizik, sukob, dijalog, ali i prihvatanje slobode drugoga. Istinski odnos zahteva odricanje od sebične samoljubivosti, podvig samouzdržanja i traženje smisla kroz uzajamnu ravnopravnost.

Međutim, ljudi koji žive poput automata, lišeni unutrašnje slobode i duboko nesigurni, iako u materijalnom smislu imaju sve, ispunjavaju savremene urbane, distopijske velegradove i nisu u stanju da ponesu težinu tog egzistencijalnog izazova. Ljudski odnos ih plaši, jer se ne može kontrolisati, ne može se svesti na predmet potrošnje i ne pruža garanciju apsolutne potvrde sopstvenog „ja“.

Nasuprot tome, odnos sa kućnim ljubimcem nudi laku, bezbolnu i potpuno kontrolisanu alternativu. Pas ili mačka ne protivreče, ne upućuju kritiku, ne zahtevaju dijalog, niti dovode u pitanje narcizam svoga vlasnika.

Uz jedan keks, konzervu hrane ili kratku šetnju, životinja uzvraća refleksnom, nagonskom pokornošću, koju otuđeni čovek tumači kao „nesebičnu ljubav“. Ta psihološka zamena omogućava savremenom čoveku da izbegne bol istinskog ličnog odnosa, zamenjujući Ličnost sa Životinjom. Pas svog gospodara doživljava kao božanstvo, a gospodar uživa u toj iluziji svemoći, izbegavajući potrebu za duhovnom zrelošću, društvenom odgovornošću i egzistencijalnom dubinom.

Kada ljubav izgubi svoj pravi poredak

Ova ontološka zamena na upečatljiv i surov način ogleda se u svakodnevnoj slici naših gradova. Gradovi, koji su istorijski nastali kao prostor zajedničkog života, Boga Logosa i čoveka, praznika i istinskog kulturnog događaja, pretvorili su se u otuđena stambena naselja.

Zvuci dečjeg plača i smeha oduvek su bili dobrodošli jer nose poruku nade i optimizma, svedoče o nastavku zajedničkog života, obnovi zajednice i pobedi nad smrću. Nasuprot tome, savremena naselja ispunjena su neprestanim lavežom pasa koji narušava mir. Životinje zatočene na balkonima stambenih zgrada, osuđene da dane provode u dosadi i nervozi, ili zatvorene u skučenim, nesrećnim dvorištima gradskih kuća, svoju potisnutu prirodu ispoljavaju na štetu zajedničkog mira i prava čoveka na tišinu i promišljanje.

Međutim, degradacija nije samo zvučna, nego pre svega estetska i moralna. Šetnja kućnog ljubimca pretvara se u čin nasilnog narušavanja javnog prostora. Zagađivanje trotoara, ulaznih vrata i zajedničkih površina izmetom i mokraćom predstavlja materijalni izraz potpunog nepoštovanja bližnjega.

Javni prostor prestaje da bude sveto mesto susreta i zajedničkog života, a pretvara se u ogroman nužnik, u kojem se privatna volja „staratelja“ nameće kao diktat nad zajedničkom estetikom, otkrivajući duboku nesposobnost savremenog društva da izgradi istinski zajednički život.

shutterstock.com/Mircea Moira

 

Zamena čoveka tvorevinom

Ovo posrnuće poprima obeležja potpunog preokreta prirodnih, razumskih i duhovnih poredaka. Prizori pasa koji se voze u dečjim kolicima, kojima se priređuju rođendanske proslave sa posebnim tortama ili koji se oslovljavaju svetim nazivima „naša deca“ i „moja beba“, nisu tek bezazlena preterivanja niti neobični prizori.

Oni simbolizuju potpuno ostvarenje pada, zamenu Čoveka Zveri, odnosno potpunu pometnju i narušavanje ontoloških poredaka.

Ako ovu pojavu sagledamo kroz jezik biblijskog i svetootačkog predanja, ona poprima eshatološke, gotovo zastrašujuće razmere. Sveto pismo upozorava na vreme kada će čovek, izgubivši slobodu i lik svoga Tvorca u sebi, početi da obožava tvorevinu umesto Tvorca, potčinjavajući se silama besmisla, nagona i životinjske prirode.

Ono što je prorečeno danas se ispunjava pred našim očima, ali naš sićušni um, zarobljen u potrošačkoj obmani i psihološkoj udobnosti, nije u stanju da shvati dubinu tog pada.

Gubitak čoveka u svetu iluzije

Odbijamo da priznamo da je ova preterana privrženost životinjama poslednji, tragični dokaz našeg duhovnog bankrotstva i naše nesposobnosti da volimo stvarnog čoveka.

Padu nema kraja jer svaki korak udaljavanja od autentične ljudske zajednice, svako urušavanje društvene i duhovne samostalnosti, rađa novi, još dublji oblik otuđenja. Plutarh je ovaj događaj zabeležio u svojim spisima, među tolikim drugim istorijskim zbivanjima, jer je dobro znao da se sudbina jedne civilizacije odlučuje prema tome kako ona raspolaže svojim zalihama ljubavi i koliko je sposobna da životu daje smisao.

Kada se ono što po prirodi predstavlja naklonost prema bližnjem (φύσει φιλητικόν) i roditeljska nežnost (φιλόστοργον) odvoje od čoveka, od deteta, suseda, čoveka koji strada, i potroše na zveri, tada društvo prestaje da bude ljudsko.

Ono se pretvara u skup usamljenih, heteronomnih pojedinaca koji žive u stanju organizovane iluzije, okruženi četvoronožnim idolima koji samo potvrđuju njihovu usamljenost.