“ČUVAJTE SE OVOG MOĆNOG NEPRIJATELJA!”: Starac Pajsije upozorava na zamku koja nas neprimetno razara

U buci reči koje se brzo izgovaraju i još brže zaboravljaju, čovek lako gubi osećaj za meru u govoru. Prazan razgovor postaje navika, a unutrašnja sabranost polako se povlači pred navalom površnosti. Upravo na tu opasnost, koju starac Pajsije Svetogorac naziva praznoslovljem, odgovor se nalazi u njegovoj pouci o molitvi kao prostoru tišine, smirenja i istinskog susreta sa Bogom.

– Čuvaj se moćnog neprijatelja – praznoslovlja sa ljudima, kao što oblak zaklanja sunce, tako i praznoslovlje pomračuje dušu. Molitva treba da bude radost i blagodarenje, a ne prisila i suva formalnost. Molitva je odmor. Duša se ne zamara molitvom jer se, besedeći s Bogom, ona odmara. Molitvu ćemo uvek počinjati čitanjem Svetog pisma i svetootačkih i podvižničkih knjiga, jer čitanje naslađuje um i zagreva srce. Duša se čitanjem zagreva i prenosi u duhovni svet. Cilj čitanja se sastoji u tome da um nasladi srce i da potekne srdačna molitva. Samo je srdačna molitva uistinu molitva, jer se tvori sa bolom i donosi rezultate – govorio je starac Pajsije Svetogorac.

U ovoj pouci molitva se ne posmatra kao spoljašnja obaveza, već kao unutrašnji odmor i vraćanje duše njenom prirodnom miru.

Čitanje Jevanđelja za nedelju 3. sedmice po Vaskrsu

Jutrenja

Jevanđelje po Luki, začalo 112 (24,1-12)

1. A u prvi dan nedelje dođoše vrlo rano na grob, i donesoše mirise što pripraviše, a s njima i neke druge žene;  2. Ali nađoše kamen odvaljen od groba.  3. I ušavši ne nađoše telo Gospoda Isusa.  4. I dok se one čuđahu tome, gle, dva čoveka stadoše pred njih u blistavim haljinama;  5. a kada se one uplašiše i oboriše lica zemlji, rekoše im: „Što tražite živoga među mrtvima? 

6. Nije ovde, nego ustade; setite se kako vam kaza dok beše još u Galileji,  7. govoreći kako Sin Čovečiji treba da bude predan u ruke ljudi grešnika i da bude razapet i treći dan da vaskrsne.“  8. I setiše se reči njegovih.  9. Pa vrativši se od groba, javiše sve ovo Jedanaestorici i svima ostalima.  10. A to behu Magdalina Marija i Jovana i Marija Jakovljeva i ostale s njima koje kazaše ovo apostolima.  11. I ovima se učiniše njihove reči kao buncanje, i ne verovaše im.12. A Petar ustade pa otrča na grob, i nagnuvši se vide samo pokrove gde leže, i otide čudeći se u sebi tome što se dogodilo.

Liturgija

Dela svetih apostola, začalo 23 (9,32-42)

32. I dogodi se da Petar obilazeći sve, siđe i svetima koji življahu u Lidi.  33. I nađe tamo jednoga čoveka po imenu Eneja, koji već osam godina ležaše na odru, jer beše uzet.  34. I reče mu Petar: „Eneje, isceljuje te Isus Hristos; ustani i prostri sam sebi!“ I odmah ustade.  35. I videše ga svi koji življahu u Lidi i Saronu, i obratiše se Gospodu. 

36. A u Jopi beše jedna učenica, po imenu Tavita, što prevedeno znači Srna, i ona beše puna dobrih dela i milostinja koje činjaše.  37. I dogodi se u te dane da se ona razbole i umre; onda je okupaše i položiše u gornju sobu.  38. I budući da je Lida blizu Jope, učenici čuvši da je Petar u njoj, poslaše dva čoveka moleći ga da bez oklevanja dođe do njih.  39. A Petar ustavši otide s njima; i kad dođe, uvedoše ga u gornju sobu i skupiše se oko njega sve udovice plačući i pokazujući košulje i haljine što je radila Srna dok je bila s njima. 

40. A Petar izgnavši sve napolje, kleče na koljena i pomoli se Bogu, i okrenuvši se telu reče: „Tavito, ustani!“ A ona otvori oči svoje, i videvši Petra pridignu se i sede.  41. On pak davši joj ruku podiže je; i dozvavši svete i udovice pokaza je živu.  42. I ovo se razglasi po svoj Jopi, i mnogi verovaše u Gospoda.

Jevanđelje po Jovanu, začalo 14 (5,1-15)

1. Potom beše praznik judejski, i izađe Isus u Jerusalim.  2. A u Jerusalimu kod Ovčijih vrata postoji banja, koja se jevrejski zove Vitezda, i ima pet tremova.  3. U njima ležaše veliko mnoštvo bolesnika, slepih, hromih, suhih, koji čekahu da se voda zatalasa.  4. Jer anđeo Gospodnji povremeno silažaše i uzburkavaše vodu; i koji bi prvi ušao pošto se uzburka voda, ozdravio bi, ma od kakve bolesti bolovao.  5. A onde beše neki čovek koji trideset i osam godina beše bolestan. 

6. Kad vide Isus ovoga gde leži, i razume da je već mnogo godina bolestan, reče mu: „Hoćeš li zdrav da budeš?”  7. Odgovori mu bolesnik: „Gospode, čoveka nemam, da me spusti u banju kada se uzburka voda: a dok ja dođem, drugi siđe pre mene.”  8. Reče mu Isus: „Ustani, uzmi odar svoj i hodi!”  9. I odmah ozdravi čovek, i uze odar svoj i hođaše. A taj dan beše subota. 

10. Tada govorahu Judejci isceljenom: „Subota je, nije ti dopušteno da nosiš odar.”  11. On im odgovori: „Koji me učini zdravim on mi reče: „Uzmi odar svoj i hodi.”  12. A oni ga zapitaše: „Ko je taj čovek koji ti reče: ‘Uzmi odar svoj i hodi?'“  13. A izlečeni ne znađaše ko je; jer se Isus beše udaljio zbog mnogog naroda na onome mestu.  14. Potom ga nađe Isus u hramu i reče mu: „Eto postao si zdrav, više ne greši, da ti se što gore ne dogodi.”  15. Čovek otide i javi Judejcima da je Isus taj koji ga učini zdravim.

U kratkom savetu svetogorski podvižnik objasnio je kako jedan naizgled običan trenutak prolaska pored bolnice postaje ogledalo našeg odnosa prema patnji, zahvalnosti i sopstvenoj savesti.

U vremenu sve češće ravnodušnosti i pucanja porodičnih i društvenih veza, jedna misao sa Svete gore otkriva mehanizam koji tiho razgrađuje ljubav, pripadnost i odgovornost – od doma do otadžbine.

Poruka ruskog svetitelja suzbija naviku koja guši nadu i otkriva kako da se padovi pretvore u početak, a ne u kraj puta.

Reči svetitelja razotkrivaju zašto ono što vas danas muči nije ni približno veliko kao što izgleda i kako da povratite unutrašnji mir, bez obzira na okolnosti