CRKVA U OBLIKU KRSTA SKRIVENA U STENI: Svetitelj je u pećini stvorio jednu od najneverovatnijih pravoslavnih svetinja na Balkanu (FOTO)

Na padinama Dajbabske gore, među starim maslinama i kamenim obroncima nadomak Podgorice, krije se svetinja koja posetioce iznenađuje već pri prvom susretu. Spolja, manastir Dajbabe deluje skromno. Trem sa dva zvonika naslonjen je uz stenu, a iza jednostavnog ulaza teško je naslutiti prostor koji se proteže duboko pod zemljom.

Tek kada se zakorači unutra, otkriva se neobičan svet pećinskih hodnika, kamenih svodova i fresaka koje kao da izrastaju iz same stene. Umesto pravilnih zidova kakvi se viđaju u većini hramova, ovde su prirodne kamene površine postale deo crkvenog prostora. Pećina je oblikovana tako da njeni hodnici prate oblik krsta, a u njenoj tišini već više od jednog veka traje molitva .

Manastir Uspenja Presvete Bogorodice, u narodu poznatiji pod nazivom Dajbabe, podignut je 1897. godine, ali njegovu posebnost ne čini samo neobičan izgled. Za njegov nastanak vezuje se priča o monahu koji je, prema predanju, sopstvenim rukama uređivao pećinu i na njenim stenama ostavio freske koje i danas privlače pažnju vernika i ljubitelja sakralne umetnosti.

Sveti Simeon Dajbabski i pećina koja je postala hram

Priča o manastiru počinje sa Svetim Simeonom Dajbabskim, rođenim na Cetinju 1854. godine kao Savo Popović. Nakon školovanja na Kijevskoj duhovnoj akademiji i boravka u manastiru Ostrog, započeo je put koji će njegovo ime zauvek vezati za ovu podzemnu svetinju.

Prema manastirskom predanju, presudan događaj bilo je svedočanstvo čobanina Petka Ivezića, kasnije jeromonaha Platona. On je ocu Simeonu ispričao o viđenju skrivenog svetog mesta i podzemnih riznica u kojima su, kako se verovalo, bile sakrivene mošti iz davnih vremena, sklonjene pred osmanskim osvajanjima.

Podstaknut ovim svedočanstvom, otac Simeon počeo je da uređuje pećinu i prilagođava je bogosluženju. Prema narodnom predanju, sam je kopao i proširivao uske prolaze, pretvarajući prirodnu šupljinu u steni u prostor za molitvu. Umesto da podiže zidove i gradi prostran hram, prilagodio je postojeći prostor potrebama manastirskog života.

Njegov podvig nije se završio uređenjem pećine. Sveti Simeon lično je oslikavao njenu unutrašnjost, prilagođavajući freske neravninama i oblinama kamena. Na površinama koje su zadržale svoj prirodni oblik pojavili su se likovi svetitelja, uklopljeni u pećinski ambijent tako da stena i slikarstvo čine jedinstvenu celinu.

Kada se posmatraju izbliza, freske u Dajbabama otkrivaju koliko se ovaj hram razlikuje od uobičajenih crkvenih građevina. Ovde kamen nije prekriven ravnim, malterisanim zidovima. Njegova udubljenja, ispupčenja i prirodne krivine postali su deo slikarske kompozicije, pa se čini kao da su sveti likovi izronili iz same planine.

Podzemni hram u kojem kamen čuva tragove molitve

Ulazak u unutrašnjost manastira donosi naglu promenu ambijenta. Dnevna svetlost ostaje iza posetioca, a pred njim se nižu kameni prolazi i oslikane površine. U polumraku pećine svaki zvuk postaje primetniji, dok pogled privlače freske na stenama koje su vekovima oblikovali prirodni procesi.

Ovakav prostor podseća na drevne hrišćanske katakombe, ali Dajbabe nisu samo neobičan spomenik prošlosti. To je živi pravoslavni manastir u kojem se služe bogosluženja i čuva uspomena na podvižnički život njegovog osnivača.

Posebno mesto u duhovnom životu svetinje zauzimaju mošti Svetog Simeona Dajbabskog, koji je kanonizovan 2010. godine. Među dragocenostima koje se povezuju sa manastirom nalaze se i stara ruska plaštanica, kao i ikona Bogorodice Jerusalimske, za koju se navodi da je doneta 1915. godine.

Za pravoslavne vernike, mošti nisu samo svedočanstvo o životu svetitelja koji je nekada hodao ovom zemljom. One podsećaju na veru u svetost ljudskog života i vaskrsenje. Pred njima se vernici mole, traže utehu i zahvaljuju na primljenim darovima.

U Dajbabama se poštovanje svetitelja susreće sa prostorom kakav se retko viđa. Dok u mnogim manastirima pogled prvo privlače visoke kupole, raskošni ikonostasi i oslikani zidovi, ovde se duhovna sabranost doživljava u tišini podzemlja. Iznad hrama prostire se planina, a u njenoj dubini, među stenama, nalazi se mesto molitve.

Od Milvokija do Dajbaba: Amerikanac koji je postao Vasilije

Više od jednog veka nakon što je Sveti Simeon uređivao pećinu i oslikavao njene zidove, manastir Dajbabe postao je mesto još jedne neobične životne priče.

Amerikanac Haris, koji je odrastao u islamskoj tradiciji, doputovao je iz Sjedinjenih Američkih Država u potrazi za duhovnim odgovorima. Njegov put završio se u crnogorskom kršu, u pećinskom hramu u kojem se molitve uzdižu među kamenim svodovima. Uz svetlost voštanica, protosinđel dr Vladimir Palibrk obavio je čin njegovog krštenja. Haris je primio pravoslavnu hrišćansku veru i dobio ime Vasilije, u čast Svetog Vasilija Ostroškog.

U tišini podzemne crkve, okružen kamenim zidovima i freskama, Amerikanac je započeo novo poglavlje svog života. Njegovo krštenje privuklo je pažnju manastirskog bratstva i podsetilo na to da se u Dajbabama, osim istorije i neobične arhitekture, čuvaju i lične priče o veri i duhovnoj potrazi.

Posebnu simboliku ovom događaju daje upravo mesto na kojem se odigrao. Prema predanju, nastanak pećinskog hrama povezan je sa duhovnim viđenjem. Više od jednog veka kasnije, čovek koji je prešao okean došao je u istu svetinju da primi krštenje. Tako su se u ovom neobičnom prostoru susreli podvig Svetog Simeona, vekovna pravoslavna tradicija i životni put čoveka koji je iz daleke Amerike stigao u Crnu Goru.

Rina.rs

 

Svetinja koju su posećivali ljudi različitih vera

U predanjima koja se prenose o manastiru Dajbabe pominju se i posetioci različitih veroispovesti. Prema lokalnom kazivanju, među onima koji su dolazili pred mošti Svetog Simeona bili su pravoslavni vernici, katolici i muslimani, tražeći molitvenu utehu i pomoć.

Takve priče deo su sećanja na svetinju čiji je ugled odavno prevazišao granice neposrednog okruženja. One ne brišu razlike između verskih učenja niti menjaju pravoslavni karakter manastira. Ipak, svedoče o tome da su ljudi, bez obzira na poreklo i versku tradiciju, u ovoj pećini tražili utehu i nadu.

Priča o Amerikancu koji je u Dajbabama primio krštenje pokazuje koliko različiti mogu biti putevi koji čoveka vode do pravoslavne vere. Za nekoga je to porodično nasleđe, za drugoga dugogodišnje traganje, a za trećeg susret sa svetinjom koji ga podstakne da napravi životni zaokret.

Dajbabe su zato mnogo više od neobične crkve skrivene pod zemljom. Njihovu posebnost čine pećina u obliku krsta, freske na prirodnoj steni, podvižnički život Svetog Simeona i priče ljudi koji su ovde dolazili tražeći duhovni mir.

Kada se posetilac ponovo nađe pred skromnim ulazom, među maslinama i kamenim padinama Dajbabske gore, teško je ne pomisliti na ono što se krije iza stene. Spolja, manastir ne otkriva mnogo. Iznutra, međutim, čuva čitav svet pravoslavne umetnosti, molitve i predanja.

Možda upravo u tome leži posebnost Dajbaba. Hram koji se ne uzdiže iznad planine, već se otvara u njenoj dubini, podseća da se svetinja ne meri veličinom građevine. Ponekad je dovoljno sići nekoliko koraka pod zemlju, zastati pred freskom na golom kamenu i u tišini osetiti trag vere koju je jedan monah ostavio iza sebe.

BONUS VIDEO

 

 

U Hramu Svete Trojice u Bransviku, nedaleko od Melburna, srpski pravoslavni vernici dočekali su poglavara Srpske pravoslavne crkve.

Poglavar SPC govorio je o veri koja povezuje generacije i čuva duhovne korene naroda, upozorio na razdor i mržnju, a Bojanu Pajiću uručeno je visoko crkveno odlikovanje za doprinos srpskom kulturnom nasleđu.

Poglavar SPC govorio je o miru koji počinje u čovekovom srcu, snazi molitve i praštanja, ali i o iskušenjima koja prete da podele zajednicu.

U Crkvi Svetog kneza Lazara u Aleksandriji, u Sidneju, poglavar Srpske pravoslavne crkve pozvao je srpski narod da iskušenja savremenog doba prihvati kao priliku da se još više približi Crkvi i Bogu.