ALEKSANDAR ŠEŠELJ: Sa Vučićem Imamo Zajednički Cilj, Ali Nismo Ista Stranka!

Odluka Srpske radikalne stranke da na parlamentarne izbore izađe zajedno sa naprednjacima otvorila je pitanja o odnosima nekadašnjih stranačkih kolega, granicama političkih kompromisa i budućnosti radikala. Šta ih danas povezuje, a u čemu se i dalje razilaze?

Aleksandar Šešelj, zamenik predsednika SRS-a, u razgovoru sa Predragom Azdejkovićem za emisiju „Ozloglašen“ objašnjava razloge za zajednički nastup i insistira da saradnja ne znači odricanje od stranačkog identiteta.

Foto: INFO

Govoreći o putu od raskola 2008. godine do današnje koalicije, Šešelj ocenjuje da su se naprednjaci promenili više od radikala i tvrdi da poslanički mandati nisu bili presudan motiv za dogovor. U emisiji govori i o predstojećim izborima, političkim podelama, odgovornosti medija i razlici između podrške na društvenim mrežama i među biračima. Poseban deo razgovora posvećen je njegovom protivljenju članstvu Srbije u Evropskoj uniji, odnosima sa Rusijom i položaju srpskog naroda u regionu.

Nalazite se na 37. mestu liste „Aleksandar Vučić – Ujedinjena Srbija“. SRS je do sada samostalno izlazio na parlamentarne izbore. Zašto ste promenili odluku?

Srpska radikalna stranka postoji 36 godina i uvek je insistirala na principu da političke stranke treba da izlaze samostalno na izbore. Imali smo dve situacije u kojima smo razmatrali predizbornu koaliciju na republičkom nivou. Prvi put je to bilo 2000. godine, kada je većina članova našeg rukovodstva bila za zajednički izlazak sa SPS-om Slobodana Miloševića. Međutim, kod socijalista su prevladali drugi interesi i do te koalicije nije došlo.

Tada nam je motiv bio da sprečimo ono što je usledilo 5. oktobra, imajući u vidu da je strani faktor organizovao ostatak opozicije oko jedinstvene liste i zajedničkog kandidata. Sada nam je prvenstveni cilj da što ubedljivije pobedi lista koja neće ugroziti dugoročne srpske interese, koja će održati političku stabilnost i sprečiti da mobilisani nevladin sektor preuzme vlast u Srbiji.

Mandati nam nisu bili na prvom mestu. Da jesu, ušli bismo u koaliciju sa Aleksandrom Vučićem i njegovom strankom i 2022. i 2023. godine, kada smo nastupali samostalno i doživeli izborni neuspeh. Svaka stranka ima uspehe i neuspehe, a svoju čvrstinu pokazuje i načinom na koji se sa njima nosi.

Na većini lokalnih izbora održanih od prošlog juna učestvovali smo na zajedničkoj listi, na kojoj su bili i socijalisti. Dali smo doprinos njenoj pobedi, u nekim opštinama manji, u drugim veći, i time smo zadovoljni.

To, naravno, ne znači da smo postali jedna stranka, da smo se ujedinili ili utopili u SNS. Po mnogim pitanjima i dalje imamo dijametralno suprotne stavove.

Šta je zajednički politički minimum SRS-a i SNS-a i od kojih stavova ne odustajete?

Prva zajednička tačka jeste otpor pokušaju obojene revolucije u našoj zemlji. Ipak, mi smo imali oštriji stav prema blokadama ustanova i ulica i otvorenim pozivima na nezakonito ponašanje. To ne znači da bi fizička sila bila naša prva opcija, ali država nije smela da dozvoli da takvo ponašanje uzme maha. Smatramo da je državno rukovodstvo tu napravilo grešku u proceni, pa su neki ljudi počeli da se ponašaju kao da im je sve dozvoljeno.

Napadane su i naše stranačke prostorije u Požarevcu, Zemunu, Novom Sadu, Šapcu i drugim mestima. U Valjevu je napadnuta i zapaljena zgrada suda i tužilaštva ubacivanjem baklji. Pritom se neke stranačke prostorije nalaze u prizemljima stambenih zgrada, u kojima ljudi žive. Kako bi oni koji to opravdavaju reagovali da je situacija obrnuta?

Druga zajednička tačka jeste protivljenje sankcijama Ruskoj Federaciji. Od početka rata u Ukrajini 2022. godine čvrsto smo podržavali stav Srbije da ih ne uvede. To je naša ideološka pozicija i smatramo je važnom za srpski narod i državu.

Podržavamo i otpor pritiscima da Srbija prizna nezavisnost Kosova i formalno se odrekne dela svoje teritorije. Kosovo i Metohija su već decenijama pod suštinskom okupacijom, sa stranim trupama i vlašću koja funkcioniše bez konkretnog uticaja države Srbije. Naš narod tamo opstaje u veoma teškim bezbednosnim i socijalnim okolnostima, u atmosferi aparthejda, odupirući se politici tihog etničkog čišćenja koju sprovode Aljbin Kurti i njegovi saradnici.

Razlike, naravno, postoje. SNS se zalaže za članstvo Srbije u Evropskoj uniji. Da li je to iskreno ili nije, ne znam, ali to jeste njihova orijentacija. Mi smatramo da Srbija nikada neće postati članica, bez obzira na to šta uradi i kako se transformiše.

Zašto smatrate da Srbija neće postati članica Evropske unije?

Pre svega zato što nas oni neće, ali im odgovara da nas iskoriste uz obećanje budućeg članstva. Na brojnim primerima videli smo da Srbiji zabranjuju ono što sami rade u svojim zemljama.

Postoji i kulturološki razlog: oni nas doživljavaju kao „male Ruse“. Nije važno da li smo vi, ja ili neko treći rusofili, oni nas kao narod tako posmatraju. A „mali Rusi“ nikada neće biti deo te zapadne zajednice. Milorad Ekmečić je pisao o tome da su još u vreme Berlinskog kongresa zapadne sile nastojale da spreče teritorijalni dodir Srbije i Crne Gore, posmatrajući Srbe kao nekoga ko bi mogao da dovede ruske kozake na topla mora. To je geopolitički okvir kroz koji nas gledaju.

I izbor Tonina Picule za izvestioca Evropskog parlamenta za Srbiju predstavlja poruku. Nije on slučajno izabran. On treba da ocenjuje Srbiju i postavlja zahteve, dok država iz koje dolazi prolazi kroz renesansu nacizma i ustaštva. Za Srbiju važe drugačiji kriterijumi.

Zgražavaju se nad sahranom jednog čoveka, dok Tompson okuplja stotine hiljada ljudi na zagrebačkom Hipodromu uz pesme i poruke usmerene protiv Srba. U tome u Evropi ne vide problem. I to nam govori kakav odnos imaju prema Srbiji.

Zar Srbija ne može da postane članica ako ispuni određene uslove?

Problem je što je taj spisak beskonačan. Čak i da ostavimo po strani Poglavlje 35 i ono što smatramo zahtevom za formalno odricanje od Kosova i Metohije, postoji pitanje bilateralnih odnosa. Svaka buduća članica mora da reši otvorena pitanja sa državama koje su već u Uniji. Setite se spora Slovenije i Hrvatske oko Piranskog zaliva.

Prethodnih godina mogli smo da vidimo kakvi se zahtevi u Hrvatskoj pripremaju za Srbiju: plaćanje ratne odštete, uvođenje hrvatskog kao službenog jezika, kvote za hrvatske poslanike u Skupštini Srbije. Zatim odustajanje od pominjanja Jasenovca, genocida u NDH i srpskog stradanja, kao i prihvatanje njihove zvanične verzije rata, prema kojoj je Srbija izvršila agresiju, a proterivanja Srba u „Oluji“ nema. Sutra bismo, po toj logici, morali da šaljemo delegaciju u Knin da proslavlja „Oluju“.

To je samo Hrvatska. Za Holandiju je posebno važno pitanje priznanja genocida u Srebrenici, zbog uloge i prisustva holandskog bataljona u julu 1995. godine. Njihova javnost je dugo bila uzburkana tim događajima, a zbog tog pitanja je svojevremeno pala i vlada. I to bi bio jedan od uslova koji bi se postavljali Srbiji.