AKO VAS JE NEKO NASMRT UVREDIO, OVO OBAVEZNO PROČITAJTE! Reči Ave Zosima koje menjaju pogled na život!

U svakodnevnom životu gotovo da nema čoveka koji nije iskusio nepravdu, uvredu, klevetu ili izdaju. Takve rane često ostavljaju dubok trag u srcu i bude želju da se uzvrati istom merom ili da se u mislima neprestano vodi zamišljeni spor sa onim ko nas je povredio.

Međutim, pravoslavno predanje uči da se najveća borba ne vodi protiv drugog čoveka, već protiv sopstvenih grešnih pomisli koje lako mogu da zarobe dušu.

Sveti oci upozoravaju da zlo koje nam drugi nanesu ne mora nužno da bude uzrok našeg duhovnog pada. Mnogo veću opasnost predstavlja ono što se događa u našem srcu nakon uvrede. Ako čovek dopusti da ga obuzmu gnev, mržnja, želja za osvetom ili neprestano prebiranje po tuđim gresima, tada sam sebe udaljava od mira koji daruje Hristos.

Zbog toga pravoslavna duhovnost veliku pažnju posvećuje čuvanju uma i srca, jer svaka loša pomisao, ako se prihvati i neguje, postaje seme iz kojeg niču novi gresi.

Praštanje u hrišćanstvu nije znak slabosti niti odricanje od istine. Ono je svesna odluka da čovek ne dozvoli zlu da ovlada njegovom dušom. Gospod Isus Hristos pozvao je svoje sledbenike da ljube neprijatelje, blagosiljaju one koji ih kunu i mole se za one koji ih progone. Takav put nije lak, ali upravo kroz njega čovek postaje slobodan od gorčine koja razara srce više nego sama uvreda.

Pravoslavni podvižnici često su govorili da su ljudi koji nas vređaju ili nam nanose nepravdu, iako toga možda nisu ni svesni, prilika da proverimo svoju veru, smirenje i ljubav. Svaka uvreda može postati trenutak u kojem ćemo ili pasti u osuđivanje i gnev, ili zadobiti duhovnu korist kroz trpljenje, molitvu i praštanje.

Posebno mesto u pravoslavnom učenju zauzima sećanje na uvredu. Nije dovoljno samo ne uzvratiti zlom na zlo, već je potrebno očistiti srce od zlopamćenja. Dokle god čovek u sebi iznova obnavlja slike nepravde i vodi unutrašnje razgovore sa onim ko ga je povredio, rana ostaje otvorena. Tek kada se za uvredioca iskreno pomoli i prepusti sud Bogu, srce počinje da nalazi mir.

Sveti oci učili su da svaka nepravda može postati put ka većem smirenju, jer nas podseća na sopstvene slabosti i poziva da se više oslonimo na Boga nego na ljudsku pravdu. U tom duhovnom pogledu, čak i oni koji nam nanose bol mogu postati oruđe našeg duhovnog sazrevanja, ukoliko na njih odgovorimo hrišćanskim trpljenjem i ljubavlju.

O tome je govorio i Ava Zosima Palestinski:

„Onaj ko, misleći o čoveku koji ga je uvredio, ili mu pričinio štetu, ili ga oklevetao ili mu učinio neko drugo zlo, počne da ispreda pomisli protiv njega u stvari zloumišlja protiv samog sebe, slično demonima. Jer, to mu je dovoljno zloumišljanje protiv sebe. I zašto govorim: ‘Ako ispreda pomisli’? On će se prema njemu nepravedno poneti ukoliko ga se ne bude sećao kao svoga lekara. Jer, on čisti ono od čega on strada. Stoga je dužan da ga se seća kao lekara koga mu je poslao Hristos – Hrista radi treba da podneseš sve i da ga smatraš dobročiniteljem.“

Svaki odnos, koji ostane opterećen nepravdom, ostavlja trag i u duši čoveka.

Protojerej Dejan Krstić razgovarao je sa štićenicima i vaspitačima o Kosovskoj etici, savesti i pokajanju, podsećajući da čovek nije određen samo svojim padovima, već i odlukama koje donosi posle njih.

Pozivajući se na reči Svetog pisma, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički podseća da se čovek koji se raduje padu drugoga ne udaljava samo od bližnjeg već i od ljubavi koju Bog očekuje od svakog svog stvorenja.

Osoba koja gaji neprijateljstvo, mržnju i osećanja osvete uvek je lišena unutrašnjeg mira.