NIKAD NE ZABORAVITE DA POSLE NEDELJNE LITURGIJE OVO URADITE ZA SEBE! Starac Amvrosije kaže da je to veoma važno!

Nedelja je u pravoslavnom hrišćanstvu dan koji ima posebno mesto u životu vernika. Za Crkvu, to nije dan kada se čovek odmara od posla i svakodnevnih obaveza, već dan kada se Crkva okuplja na Svetoj liturgiji i kada se verni iznova podsećaju na Hristovo Vaskrsenje. Zbog toga odlazak u crkvu nedeljom nije tek stvar lične navike, već deo života hrišćanina i njegovog odnosa prema Bogu.

Savremeni čovek često upravo nedeljom ima najviše vremena za porodicu, odmor i obaveze koje tokom radne nedelje ne stiže da završi.

Ipak, među tim obavezama trebalo bi da postoji mesto koje je namenjeno Bogu. Nedeljna liturgija predstavlja središte tog dana, jer se verni okupljaju zajedno, mole, slušaju reč Božju i učestvuju u Svetim tajnama.

Posebna važnost nedelje ogleda se u tome što hrišćanin tada ne ostaje sam sa svojim brigama. Dolaskom u hram ulazi u zajednicu Crkve, gde se zajedno sa drugim vernicima moli za sebe, svoje bližnje i ceo svet. To je vreme kada se svakodnevna užurbanost ostavlja po strani i kada čovek svoju pažnju ponovo usmerava na ono što je najvažnije.

O važnosti nedeljnog odlaska u crkvu govorio je i starac Amvrosije Lazaris, naglašavajući da vernik ne treba da napušta hram pre otpusta, već da nedeljnu Liturgiju doživi kao vreme naročitog susreta sa Bogom i nebeskim svetom:

„Idi u crkvu nedeljom, dete moje, i nikada nemoj otići osim ako ne čuješ otpustnu molitvu, jer do tada su svi anđeli, svi Sveti i Bog u crkvi. Pričestiš se, dobiješ antidor (naforu) i onda možeš otići. Kada ideš u crkvu, upali sveću za sebe, nemoj je paliti samo za druge. Na ovaj dan Bog širi nestvorenu svetlost po celoj vaseljeni. Svet sija nestvorenom svetlošću. Reci drugima, dete moje, da ko ne ide u crkvu svake nedelje, Bog ne gubi, on gubi.“

Bonus video

Plamen sveće podseća na svetlost Hristovu koja obasjava čovekov put, ali i na unutrašnju težnju svakog čoveka da se očisti, uzdigne i približi Bogu.

Ono što treba izbegavati jeste sujeverno shvatanje da sveća sama po sebi ima moć, istakao je otac Dejan.

Paljenje sveće simbolično predstavlja prihvatanje Boga i pozivanje da obasja našu tamu, istakao je Đurđević.

Bog isto prima i prvog i poslednjeg, jednako daje i jednima i drugima, ako je naša namera čista, istakao je Đurđević.