On dalje ističe da takav problem ponekad može biti prikriven veoma izraženim talentima. Deca sa sličnim teškoćama često su intelektualno veoma razvijena za svoj uzrast, lepo govore i imaju izražene kreativne sposobnosti. Ipak, u školi postižu veoma neujednačene rezultate, jednostavno zato što nemaju dovoljno snage da se usredsrede na školske zadatke. Kada mogu da se oslone na znanje koje već imaju, odgovaraju odlično. Ali kada je potrebno da ulože dodatni napor, mogu da naiđu na velike teškoće.
A odrasli onda ne mogu da shvate šta se događa: „Kako je moguće da dete sa takvim sposobnostima nema sve petice? Jednom dobije dvojku, drugi put peticu!“ Na kraju pronađu najjednostavnije i najzgodnije objašnjenje kojim svu odgovornost za problem prebacuju na dete: „Ti si jednostavno lenj.“
Uzgred, i u pravoslavnoj asketici lenjost se često dovodi u vezu sa uninijem, malaksalošću i gubitkom hrabrosti. Štaviše, u grčkom jeziku za strast uninija i strast lenjosti koristi se ista reč. Na starogrčkom, uninije se naziva ἡ ἀκηδία (akēdia). Ta reč se doslovno može prevesti kao „nemarnost“, „nebriga“ ili „bezbrižnost“. Dakle, u određenom smislu može označavati i lenjost.
Dete može biti „lenjo“ zato što je obuzeto uninijem i oseća malaksalost. Zato bi pravoslavnim roditeljima, umesto da se užasavaju kada kod svog deteta prepoznaju „strast lenjosti“, bilo korisno da se sete da sama reč „strast“ doslovno označava stradanje. A stradanje može biti posledica bolesti ili narušenog zdravlja.
Nedostatak motivacije
Čovek često nešto ne radi zato što mu to jednostavno nije važno. Važno je nekome drugom, roditeljima, nastavnicima ili nadređenima. Snage možda ima, ali nema dovoljno volje da se time bavi.
„Zašto da se mučim pripremajući se za naprednu matematiku ako ne želim da budem inženjer? To nije moj san, već san mame i tate! Ja želim da budem fudbaler, a za fudbal mi ne trebaju logaritmi!“ razmišlja srednjoškolac Miša.
„Zašto da pišem ovaj glupi kvartalni izveštaj, u kojem je sve izmišljeno i koji niko neće ni pogledati, već će ga samo odložiti u fasciklu?“ tužno se pita Dmitrije dok radi u kancelariji koju ne voli i bavi se poslom koji mu nije po volji.
„Zašto da pišem dosadne vežbe iz ruskog i učim pesme napamet kada su crtani filmovi mnogo zanimljiviji?“ razmišlja učenica drugog razreda Lena.
Nedostatak motivacije ne znači uvek da čovek svesno odbija zadatke koji mu se nameću. On može da veruje da su ti zadaci zaista potrebni i korisni, ali mu, iz njegove perspektive, jednostavno nisu dovoljno važni. Domaći zadatak ili kvartalni izveštaj nisu mu ni na prvom ni na drugom mestu.
Kada bi se vežba iz ruskog ili kvartalni izveštaj nekim čudom sami napisali, ne bi imao ništa protiv. Neka roditelji, odnosno nadređeni, budu zadovoljni. Ali sam nema naročitu želju da se zbog toga potrudi. Nekada nije spreman da uloži ni najmanji napor, a nekada će uložiti tek onoliko koliko je neophodno. Sve zavisi od čoveka i okolnosti.
Takvo ponašanje najlakše je nazvati lenjošću. Međutim, pravi uzrok često je nedostatak jasne motivacije i želje da se čovek bavi nečim u čemu vidi smisao i korist.
Naravno, veoma je važno da umemo da uradimo i ono što nam se ne radi. U životu će biti mnogo situacija u kojima će nam upravo ta sposobnost biti neophodna. Ali kada takav način funkcionisanja postane uobičajen ili kada se od čoveka gotovo stalno zahteva da radi ono što ne želi, psiha počinje da šalje signal za uzbunu. Tada može doći do svojevrsne blokade i gubitka energije potrebne za obavljanje posla u kojem čovek ne vidi nikakvu svrhu.
Nije slučajno što postoje izrazi poput: „Ruka mi se više ne diže da se time bavim“ ili „Noge mi više ne idu na taj posao“. Dete nije nikakav izuzetak. Ako nema jasnu motivaciju i podršku odraslih koji su mu važni, škola za njega može da se pretvori u pravu robiju. A pored svih drugih muka, može dobiti još i etiketu „lenjivca“.
Unutrašnji otpor
Dešava se da čovek ne izvršava zadatke koji su mu postavljeni zato što se oni kose sa njegovim uverenjima. Ciljeve kojima ga drugi primoravaju da teži smatra pogrešnim, tuđim i suprotnim onome u šta veruje. Međutim, nema mogućnosti da im se otvoreno suprotstavi. Tada počinje ono što bismo mogli nazvati „pobunom na kolenima“, odnosno prikrivenim otporom i sabotiranjem.
Naizgled pristaje, klima glavom i prihvata ono što se od njega traži, ali u stvarnosti ništa ne preduzima.
Dmitrij Pavlovič možda je uveren da firma u kojoj radi društvu donosi samo štetu. Ipak, ne daje otkaz jer ne može da pronađe drugi posao, a od nečega mora da živi. Miša možda smatra da mu bezosećajni roditelji upropašćavaju život, da ga pretnjama i ucenama teraju da se odrekne svog sna, fudbala, i osuđuju na sumornu budućnost u nekom konstruktorskom birou. Ali ne buni se jer još nema mogućnosti da samostalno živi.
Učenica drugog razreda Lena možda iskreno veruje da su zli čika i teta smislili vežbe iz ruskog jezika samo da bi mučili decu. Ne vidi nikakvu korist u učenju gramatike, ali je već dovoljno razumna i iskusila je dovoljno neprijatnih situacija da zna da roditeljima nije pametno da otvoreno iznosi svoje mišljenje.
Zato joj preostaje da svoje omražene obaveze obavlja tek reda radi: da se što manje trudi, da kasni sa zadacima, da joj stalno treba podsećanje, da posao radi površno i nekvalitetno, da se neprestano žali i da se potajno nada: „Možda će im jednog dana dosaditi da sve ovo trpe i konačno će me ostaviti na miru.“
Ovde je lenjost zapravo prikriveni protest. Dakle, nije reč samo o tome da čovek nema motivaciju da nešto uradi. Naprotiv, javlja se snažna potreba da to ne uradi. Ako već ne mogu otvoreno da odbijem, onda ću samo glumiti da nešto radim, ali ću se truditi što manje. Neka, kada ne vide rezultate, zaključe da sam lenj i ostave me na miru.
Strah od neprijatnih osećanja kada se suočimo sa sopstvenim nesavršenstvom
Čovek zna da nešto treba da uradi. To se ni najmanje ne kosi sa njegovim uverenjima. Štaviše, ima snažnu želju da se time bavi. Zaista želi da nešto nauči, razvije svoje sposobnosti i, ukratko, postane bolji nego što je sada. To nije potrebno njegovim roditeljima, prijateljima ili šefu. On to želi zbog sebe.
Ali iza sebe već ima neprijatna iskustva. Zna da, kada počne da se bavi nečim novim, u početku neće biti naročito uspešan. Grešiće, praviće početničke greške i, kako bi današnji tinejdžeri rekli, „zablokiraće“.
Fudbalski trening je sjajna stvar! Ali opet će nezgodno stati na nogu, opet će pogrešiti kome da doda loptu, opet će se drugovi kikotati, a trener će mu ukazivati na greške.
Rešavanje složenih matematičkih zadataka je sjajna stvar! Ali će opet umesto plusa napisati minus, zaboraviti oblast dozvoljenih vrednosti ili pomešati sinus i kosinus.
Vezenje krstićima je sjajna stvar! Mogu nastati prelepe slike! Ali će opet ubosti prst, opet će izgubiti iglu, opet će mu se zamrsiti konac…
Drugim rečima, čovek se nalazi u unutrašnjem sukobu. S jedne strane, želi da u nečemu uspe, da razvije svoje sposobnosti i, naravno, da dobije odobravanje ljudi čije mu je mišljenje važno. S druge strane, sve je to veoma teško! Teško je prihvatiti da nam nešto još ne ide od ruke, a još je teže suočiti se sa tim koliko smo daleko od ostvarenja svog sna.
Tada se javlja strah od greške, a taj strah može čoveka navesti da ne uradi ništa. Želi da bude uspešan, ali ne želi da se suoči sa bolom i razočaranjem koje može doneti neuspeh. Zato počinje da odlaže sve što bi moglo da mu donese osećaj frustracije i nezadovoljstva sobom.
To može biti povezano i sa strahom od tuđeg osuđivanja ili strahom da ćemo nekoga razočarati. Ponekad toga nismo ni svesni. Ipak, duboko u nama može postojati strah od osude. Jer se nekada dogodilo da je neko od važnih odraslih na naše prve, nespretne pokušaje da savladamo nešto novo reagovao negodovanjem, podsmehom ili omalovažavanjem. Kao odgovor na taj emocionalni bol, psiha je „zaključila“: bolje je da uopšte ništa ne pokušavam, tako sigurno neću pogrešiti.
Spolja, ovakvo ponašanje izgleda kao pasivnost i lenjost.
To su, ukratko, neki od razloga zbog kojih se javlja „lenjost“. Naravno, postoje i drugi. Ali iza „lenjosti“ se gotovo uvek krije neki problem, bilo psihološki, bilo zdravstveni. I dok se taj problem ne reši, „lenjost“ neće nestati. Ona je samo simptom, poput crvene lampice na kontrolnoj tabli koja upozorava: „Pažnja! Nešto nije u redu!“
Glavne greške roditelja koji se bore protiv dečje „lenjosti“
– Mislim da je najveća greška uverenje da je lenjost posebna psihološka osobina koju treba ispravljati. Ako roditelji smatraju da je njihov glavni zadatak da se izbore sa detetovom lenjošću, neće postići ništa, bez obzira na to koje metode budu primenjivali. Tada pokušavaju da se bore protiv nečega što zapravo zahteva podršku i veću pažnju posvećenu detetu – kaže psiholog Tkačenko i dodaje:
– Podsetiću: lenjost je etiketa koju detetu nameće njegovo okruženje. Tu etiketu mu lepe nastavnici koji ga optužuju, ali i školski drugovi koji mu se podsmevaju. Kada roditelji prihvate predstavu da je lenjost pravi problem, oni na neki način izdaju svoje dete, udaljavaju se od njega i staju na stranu onih koji ga optužuju. A društvu zapravo nije naročito važno šta se sa čovekom događa. Važno mu je da radi ono što se od njega očekuje. Ako roditelji počnu na isti način da gledaju svoje dete, to predstavlja ozbiljan problem.
Kažnjavanje, zastrašivanje i posramljivanje
Nažalost, tokom nekoliko generacija zastrašivanje i posramljivanje bili su među glavnim vaspitnim sredstvima kojima su se roditelji služili. „Ako se ne budeš ponašao kako treba, kazniću te.“ Prebiću te, poslaću te u ćošak ili ću ti uskratiti nešto što ti je važno. Ili ću ti stalno zvocati: „Loš si. Sramota me je zbog tebe. Brukaš me pred ljudima.“
Ako je ono što nazivamo lenjošću povezano sa psihofizičkim stanjem deteta, posramljivanje i zastrašivanje najčešće vode do nervne, a ponekad i fizičke iscrpljenosti. Tada se javljaju novi problemi, poput depresije, enureze ili anemije. Naravno, dete zbog toga neće prestati da se „lenji“.
Nesvesno stvaranje buntovništva ili konformizma
Ako uzrok „lenjosti“ nije u detetovom fizičkom stanju, već u odnosu između roditelja i deteta, posledice mogu biti podjednako loše.
Jedan od mogućih ishoda jeste da dete, zbog stalnog kažnjavanja, počne da oseća odbojnost prema svemu što je primorano da radi. Ta odbojnost se vremenom može proširiti. Više se neće odnositi samo na vežbe iz ruskog jezika ili pranje sudova, već na gotovo svaki zahtev odraslih. Kasnije, kada odraste, može početi da pruža otpor i zahtevima društva.
Takav čovek može početi da se buni u gotovo svim društvenim odnosima, pa mu čak i ponašanje koje društvo smatra poželjnim može postati povod za otpor. U svakom društvu takvi ljudi teško pronalaze svoje mesto. Drugi ih doživljavaju kao izvor problema i počinju da ih izbegavaju. A navika da se čovek buni protiv svega i svakoga može ga, u krajnjem slučaju, dovesti i do problema sa zakonom.
Šta roditelji mogu da urade
Ali postoji i druga mogućnost. Dete se, iz straha od kazne, spolja „urazumi“, natera sebe da radi ono što se od njega traži i počne da ispunjava zahteve odraslih. Naizgled je sve u redu. Roditelji i nastavnici su zadovoljni. Ali samo dete od toga nema mnogo koristi.
– Kada odraste, može nastaviti da živi život koji su mu nekada izabrali odrasli, umesto da živi život koji samo želi. Spolja može izgledati sasvim uspešno i zadovoljno. Međutim, njemu samom takav život ne mora značiti ništa. Može patiti zato što je izgubio kontakt sa sobom i više ne zna šta zaista želi niti ko je zapravo. Radio sam sa takvim ljudima. Oni su zaista nesrećni i život im nije radost. Takva može biti cena roditeljske „pobede“ nad dečjom lenjošću. To znači razumeti da vaše dete ima problem i da ste upravo vi odgovorni za to da mu pomognete. Ne odgovarate zbog toga društvu niti stvarnoj ili zamišljenoj „referentnoj grupi“, odnosno ljudima čije vam je mišljenje važno. Odgovorni ste svom detetu – ističe on i dodaje:
– Njegovi problemi su i vaši problemi. Ono još nema dovoljno iskustva ni unutrašnjih resursa da ih samo reši. Potrebno je da se zapitate zašto vas toliko pogađa „lenjost“ vašeg deteta. Da li ste zaista zabrinuti zbog njega i želite ono što je najbolje za njega? Ili iza vaše zabrinutosti stoje vaši lični psihološki problemi? Možda se, na primer, plašite da ćete pred drugima izgledati kao „loša majka“. Ne želite da slušate uvredljive komentare niti da vas osuđuju rođaci, nastavnici vašeg deteta ili roditelji njegovih školskih drugova.
Psiholog Tkačenko dalje objašnjava da možda u detetu vidite bolju verziju sebe i pokušavate da mu obezbedite život koji vi niste uspeli da ostvarite. Recimo da ste sanjali da postanete muzičar, ali vas je život odveo u drugom pravcu i postali ste menadžer nabavke. Sada svoje dete zatrpavate muzikom, upisujete ga u muzičku školu i terate da svakog dana vežba skale i etide.
A ono se, zamislite, „lenji“! Mnogo su mu zanimljivije igračke za sklapanje i modeli automobila. Ali vi ne želite da ono postane inženjer. Ono mora da bude violinista! Dakle, treba da postane ono što vi nekada niste uspeli da budete.
Drugim rečima, ne doživljavate svoje dete kao zasebnu ličnost, kao osobu koja ima sopstvene želje i sklonosti. Namećući mu ono što vi želite, nesvesno pokušavate da preko njega rešite sopstvene psihološke probleme.
Prepoznati sopstvene emocije
Šta osećate kada vidite da se dete „lenji“? Bes, razočaranje, nervozu? Da li ste ljuti na njega? Da li vas je sramota zbog njega pred nastavnicima?
A šta osećate kada pokušavate da se izborite sa njegovom „lenjošću“, držite mu predavanja i kažnjavate ga? Da li osećate zadovoljstvo zato što radite ono što morate i ne bežite od roditeljske odgovornosti? Ili vas obuzima nervoza jer sav vaš vaspitni trud ne daje rezultate? Očaj? Strah?
Drugim rečima, potrebno je da se zapitate: šta se to događa sa mnom? Ne možete rešavati probleme svog deteta dok ne preispitate sopstvene reakcije i ono što vas pokreće. Ovde možemo da se setimo Hristovih reči iz Jevanđelja:
„Što gledaš trun u oku brata svoga, a brvna u svome oku ne osećaš? Ili kako možeš reći bratu svome: Brate! Daj da izvadim trun koji je u oku tvome, kad sam ne vidiš brvna u svom oku? Licemere! Izvadi najpre brvno iz oka svoga, pa ćeš onda videti kako da izvadiš trun iz oka brata svoga“ (Lk. 6, 41–42).
Obnoviti izgubljeno poverenje
Da bismo razumeli prave razloge zbog kojih se dete ponaša „lenjo“, potrebno je razgovarati s njim otvoreno i iskreno. A ako poverenja nema, nema smisla glumiti bliskost.
Često razgovor izgleda ovako:
– Hajde, sine, da razgovaramo. Reci mi zašto ne radiš domaći i zašto se lenjiš?
– Mama, nisam lenj… samo… eto, tako ispadne.
– Zar ne možeš lepo da mi kažeš u čemu je problem? Ja ti prilazim otvoreno, a ti samo nešto zamuckuješ!
– Pa ja… – sin skreće pogled i počinje da plače.
– Dokle više ovako? Pričam s tobom kao sa čovekom, a ti odmah počinješ da plačeš! Zar te nije briga kako je meni? Hoćeš da me oteraš u grob?
I tako dalje.
Razgovor se prekida zato što roditelj ne ume da obuzda sopstvene emocije. Zato je najvažnije obnoviti narušeno poverenje.
To je potrebno ne samo da bismo rešili problem „lenjosti“ ili neku drugu detetovu slabost. Poverenje je temelj porodičnog života, kao i bračnih odnosa i odnosa između roditelja i dece. Bez poverenja nema ni zdravog vaspitanja.
O tome kako obnoviti poverenje detaljno sam pisao u članku „Zašto deca prestaju da veruju roditeljima i može li se tu nešto učiniti?“
Štaviše, ako ponašanje svog deteta objašnjavate upravo njegovom „lenjošću“, to već može biti znak da između vas postoji problem sa poverenjem. Da poverenja ima, ne biste se zaustavili na toj etiketi, već biste pokušali da razumete pravi uzrok njegovog ponašanja. Možda je reč o zdravstvenom problemu, određenim psihološkim osobenostima, nezdravoj porodičnoj atmosferi ili problemima u školi.
Razumeti šta se događa u školi
Dešava se da uzrok „lenjosti“, odnosno nespremnosti deteta da uči, nije ni u porodičnim odnosima, ni u njegovom zdravlju, ni u psihološkim osobenostima, već u školskom okruženju. Pri tome dete često samo ne može ništa da promeni. To mogu samo roditelji.
Recimo da je dete upisano u veoma zahtevnu školu, ali jednostavno ne uspeva da prati njen tempo i nivo. Preveliko opterećenje, česti neuspesi i loše ocene vremenom mogu potpuno da unište njegovu volju za učenjem. U tom slučaju roditelji su jednostavno pogrešili pri izboru škole. Dobra škola nije nužno dobra i za vaše dete.
Suprotan primer je škola čiji je nivo prenizak za pametno i sposobno dete. Na časovima mu je dosadno i zato ne vidi nikakav smisao u tome da radi „glupe vežbe“. Ako se to odnosi samo na jedan predmet, možda se može tolerisati. Roditelji mogu sami da rade s detetom na višem nivou ili mogu pronaći odgovarajućeg privatnog nastavnika. Ali ako je tako sa svim predmetima, školu bi trebalo promeniti.
Postoji i još jedan, nažalost prilično čest slučaj. Dovoljan je jedan agresivan učenik sa psihičkim problemima u odeljenju pa da mnogoj deci potpuno nestane volja za učenjem. Roditelji često ni ne slute koliko njihovo dete pati dok trpi njegovo maltretiranje.
A ponekad se ne može mnogo toga učiniti. Takvog učenika neće tek tako izbaciti iz škole niti ga je moguće jednostavno naterati da promeni ponašanje. Njegovo ponašanje može biti povezano sa zdravstvenim problemima, a ne sa moralnim nedostatkom. Zato je i u takvoj situaciji ponekad jedino rešenje prelazak u drugo odeljenje ili drugu školu.
Isto važi i za vršnjačko nasilje. U svim takvim situacijama dete samo ne može da promeni okolnosti. Ne može ni normalno da uči. Jedino što može jeste da roditeljima pošalje signal: „Pažnja! Imam problem!“ A taj signal se često ispolji upravo kao takozvana „lenjost“.
– Dakle, kada su odnosi u porodici zdravi, kada je porodica detetu oslonac, kada ono veruje roditeljima i roditelji veruju njemu, kod deteta zapravo nema nikakve „lenjosti“. Postoje zdravstveni, psihološki ili organizacioni problemi koji se mogu rešavat – zaključuje Tkačenko.
Zato je dečja „lenjost“, s jedne strane, samo privid, a s druge može biti pokazatelj da nešto nije u redu u porodičnim odnosima ili drugim okolnostima u kojima dete odrasta. Ne treba se boriti protiv „lenjosti“. Treba uspostaviti zdrave odnose i pronaći pravi uzrok problema. Kada se uzrok otkrije i počne rešavati, nestaće i ono što smo pogrešno nazivali lenjošću.
Hrišćanski život je put podviga, borbe sa sopstvenim slabostima, stalnog usavršavanja u ljubavi, veri i nadi.
Tumačeći starozavetnu sliku o mravu, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički u besedi za subotu treće sedmice po Duhovima upozorava na lenjost koja ne ostavlja spoljašnje tragove, ali duboko menja ljudski život.
Posle dugog iščekivanja i brojnih iskušenja, supružnici su u svetinji pronašli utehu i nadu, a vest koju su ubrzo dobili zauvek im je promenila život.
Govoreći o porodici, posebno je naglašavao da hrišćanski dom ne treba da bude samo mesto u kojem se živi, već prostor u kojem se osećaju mir, tišina, toplina i međusobno poštovanje.
POGLEDAJTE JOŠ:
DRAMATIČNE SCENE! Čak 31 požar besni širom zemlje, vatra progutala 2.000 hektara: Dačić se oglasio sa Štaba za vanredne situacije
Zadržano tri tone robe! Carinici sprečili novo krijumčarenje u jednom magacinu (FOTO)
MENI NEDOSTAJE, SRBIJI JOŠ VIŠE! Vučić obišao grob Dragana Markovića Palme u Končarevu tokom obilaska Pomoravlja (FOTO)