DA LI ČOVEK KOJI VERUJE DA JE POD PROKLETSTVOM TREBA PONOVO DA SE KRSTI? Crkva daje jasan odgovor

Kada čoveka pritisnu brige i kada mu se učini da mu ništa ne polazi za rukom, među ljudima se ponekad javlja pitanje: „Da li onaj ko veruje da je pod prokletstvom, ili uticajem vradžbine treba ponovo da se krsti?“ Takvo shvatanje najčešće se sreće kod onih koji veruju u vradžbine i pomoć traže od raznih iscelitelja, vračara i vidovnjaka. Ono, međutim, proizlazi iz nerazumevanja suštine Svete tajne krštenja.

U hrišćanskom učenju ne postoji pojam vradžbine u značenju koje mu pridaje narodna magija. Crkva priznaje postojanje palih duhova i duhovne borbe, ali ne smatra da je vradžbina neka samostalna sila koja deluje nezavisno od Promisla Božjeg.

Vradžbina je pokušaj da se čoveku naudi prizivanjem demonskih sila. Može li vračar zaista da naudi drugome? Sebi svakako može, jer je vračanje težak greh koji čoveka vodi u duhovnu propast. U Starom zavetu sam Bog vračanje naziva gnusobom i govori o osudi onih koji se njime bave (vidi: 5. Moj. 18, 9–12). Istovremeno, Sveto pismo i žitija svetih svedoče da nikakvo vračanje ne može nauditi čoveku koji živi sa Bogom. Tako egipatski žreci nisu mogli da naude proroku Mojsiju, a vračar Kiprijan (koji se kasnije pokajao i postao svetitelj) nije uspeo da naudi pravednoj Justini.

Da li krštenje štiti od vradžbina i delovanja zlih duhova?

Sveta tajna krštenja zaista štiti čoveka od delovanja zlih duhova. Pre samog krštenja, u činu oglašenja, sveštenik čita posebne molitve kojima se đavolu zabranjuje da ima vlast nad čovekom. Jedna od molitvenih prozbi tokom krštenja glasi: „Da ova voda bude zaštita od svakog lukavstva vidljivih i nevidljivih neprijatelja, Gospodu se pomolimo.“

Međutim, Crkva ne uči da čovek treba da se krsti samo zato da bi mu prestao period životnih nedaća ili ono što ljudi nazivaju „lošom srećom“. Krštenje se prima zbog pokajanja i vere, iz želje da se ostavi grešan način života i započne novi život u Hristu.

Ponovno krštenje u Crkvi nikada nije postojalo kao praksa. Štaviše, u Simvolu vere, osnovnom ispovedanju hrišćanske vere, jasno se kaže: „Ispovedam jedno krštenje za oproštenje grehova.“ Krštenje je duhovno rođenje, a čovek se može roditi samo jednom.

Shutterstock

 

Ako bi neko ipak obmanuo sveštenika i primio „drugo krštenje“, taj greh može ispovediti u Svetoj tajni pokajanja. Važećim se smatraju samo prvo krštenje i prvo kršteno ime.

Da li to znači da posle krštenja čovek više ne može biti izložen delovanju zlih duhova? Krštenjem je oslobođen vlasti đavola, ali tu slobodu treba čuvati. Ako se svesno vrati grešnom životu, sam otvara vrata sili od koje je krštenjem oslobođen.

Prepodobni Makarije Optinski o tome piše: „Dakle, postoje i vradžbine, ali na koga one mogu da deluju? Samo na onoga na koga Bog to dopusti, zbog grešnog života, zbog gordosti ili radi iskušenja. A kada toga nema, Gospod ne dopušta neprijateljskoj sili da deluje.“

Zatim savetuje da čovek ne traži krivce, već da „otklanja uzroke zbog kojih Bog dopušta takva iskušenja i da se sa verom prepusti Promislu Božjem“.

U Jevanđelju nalazimo ozbiljno upozorenje o čoveku koji se oslobodio nečistog duha, a zatim se vratio ranijem načinu života: „Tada ode i uzme sa sobom sedam drugih duhova, gorih od sebe; i ušavši, nastane se onde; i bude potonje gore čoveku onome od prvoga“ (Mt. 12, 45).

To se može dogoditi i bez ikakve vradžbine. Zapravo, čoveku mnogo više štete nanose njegovi sopstveni gresi nego tuđe spletke.

Zato je, umesto traganja za onim ko je navodno bacio vradžbinu, mnogo važnije okrenuti se pokajanju. Verovanje u vradžbine lako vodi čoveka u strah, sumnjičavost i želju za osvetom. Nasuprot tome, ispovest, molitva, Sveto pričešće i crkveni život vraćaju čoveka Bogu i oslobađaju ga vlasti greha i straha.

Nema izuzetaka kada je u pitanju krštenje upokojenih.

U hramu Svetog apostola Pavla u Tupelu vernici su prisustvovali radosnom događaju u kojem je više ljudi započelo novi život u pravoslavnoj veri.

Posle višegodišnjeg duhovnog traganja, životni put oca Kedmona dobio je novo poglavlje kada je tokom arhijerejske liturgije rukopoložen za sveštenika.

U pravno-bogoslovskoj analizi grčki mitropolit objašnjava zašto, prema učenju Pravoslavne crkve, zahtev za brisanje iz Knjige krštenih nije prihvatljiv.