ŠTA PRVO UČINITI KADA NEKO U KUĆI PREMINE: Mnogi ne znaju prvi korak, a sve počinje jednim važnim činom

Gubitak člana porodice jedan je od najtežih trenutaka kroz koje čovek može da prođe. Suočeni sa bolom i velikom prazninom, najbliži često ne znaju šta prvo treba da urade, kome da se obrate i kako da postupe, što je potpuno razumljivo u trenucima tuge i šoka. Pravoslavna crkva podseća da upokojenje nije konačan kraj, već privremeni rastanak do vaskrsenja, a sveštenici u tim trenucima preporučuju dostojanstven redosled postupaka.

Kada neko premine u domu, porodica se suočava sa velikim bolom, ali i brojnim praktičnim pitanjima. U prvim trenucima tuga često nadvlada sposobnost da se razmišlja mirno i sabrano, pa je prirodno da se najbliži osećaju zbunjeno i nesigurno.

Pravoslavna crkva uči da smrt nije kraj čovekovog postojanja, već privremeni rastanak do budućeg susreta u Carstvu Božjem. Zato se prema upokojenju pristupa sa molitvom, poštovanjem i nadom u vaskrsenje.

Crkva se ne bavi običajima koji su se kroz vekove razvijali u narodu, ali u trenucima kada porodica izgubi svog najbližeg, sveštenici preporučuju određeni red postupanja kako bi se pokojnik ispratio mirno i dostojanstveno. Redosled koji se najčešće savetuje opisan je i na sajtu Svetosavlje.org.

Paljenje sveće u trenutku upokojenja

Kada se čovek približava kraju života i kada počne odvajanje duše od tela, pali se sveća koja se stavlja iznad njegove glave ili mu se daje u ruke. Prema ovom opisu, sveću pali najbliži član porodice. Dete pali roditelju, sin ili kćerka ocu ili majci, a drugi srodnici osobi koja im je bila najbliža.

Onaj koji pali sveću najpre se prekrsti, celiva sveću, zapali je i izgovori:

„Za pokoj duše moga (kaže srodstvo i ime). Bog da mu dušu prosti.“

Ostali prisutni tiho ponavljaju: „Bog da mu dušu prosti“ i krste se.

Sveća i njena svetlost u pravoslavnoj veri imaju posebno značenje. One podsećaju na Hrista kao svetlost sveta i simbolizuju veru da Bog vodi dušu čoveka na njenom putu. Paljenje sveće zato nije samo deo tradicije, već izraz molitve i nade.

Priprema pokojnika za ukop

Nakon što se čovek upokoji, pristupa se pripremi za ukop. Prema tradicionalnom običaju, pokojnik se okupa, obrije ukoliko je muškarac i obuče u odeću namenjenu poslednjem ispraćaju.

Ranije su ovu brigu najčešće preuzimali stariji ljudi iz komšiluka ili članovi zajednice. Muškarca bi pripremao muškarac, a ženu žena. Telo se pažljivo očisti, podseku se nokti, a pokojnik se oblači u odeću koju je često sam pripremio za života.

Nakon toga pokojnik se polaže na prikladno mesto u domu, najčešće u većoj prostoriji, dok se ne pripremi kovčeg.

Prema opisu objavljenom na sajtu Svetosavlje.org, pokojniku se desna ruka stavlja preko leve na grudima, oči se sklapaju, a telo se namešta u dostojanstven položaj. Ruke i noge se, prema narodnom običaju, mogu povezati maramicom, tankim peškirom ili koncem.

Molitva i mir u najtežim trenucima

U trenucima nakon smrti najvažnije je da porodica ostane sabrana i da se obrati svešteniku, koji može doći u dom, pomoliti se za pokojnika i pomoći porodici savetima o daljim koracima.

Pravoslavna vera podseća da smrt nije konačni kraj, već prelazak u drugačiji oblik postojanja. Zato se hrišćanski odnos prema smrti ne zasniva samo na žalosti zbog rastanka, već i na veri u vaskrsenje i život večni.

U danima tuge, molitva, ljubav i sećanje ostaju najlepši način da se iskaže poštovanje prema onome ko je preminuo i da se sa nadom prihvati tajna ljudskog odlaska iz ovog sveta.

Episkopi Grčke pravoslavne crkve jasno ukazuju da spaljivanje mrtvih nije samo protiv tradicije, već negira teološki smisao života, smrti i nade u Vaskrsenje.

Crkvena tipik u pravoslavlju jasno određuje šta se prema bogoslužbenim knjigama stavlja u kovčeg pokojnika.

Mnogi veruju da se ovim rečima zapravo priziva spokoj za telo koje se vraća zemlji, iz koje je i postalo, ali to nije tako.

U molitvenom prisustvu mitropolita Joanikija, ostroške bratije i brojnih vernika, ispraćen je monah čiji je život bio posvećen Bogu, molitvi i ljubavi prema bližnjima, uz poruku da smrt nije kraj, već prelazak u novi život.