ZAŠTITNIK PROGONJENIH I NEPOKOLEBLJIVI ISPOVEDNIK HRISTOVE VERE: Danas se molitveno sećamo Svetog mučenika Teodota Ankirskog!

Srpska pravoslavna crkva 20. juna molitveno se seća Svetog mučenika Teodota Ankirskog, hrišćanina koji je u vreme surovih progona pod carem Dioklecijanom pokazao izuzetnu hrabrost, ljubav prema bližnjima i nepokolebljivu veru u Gospoda Isusa Hrista.

Sveti Teodot živeo je u Ankiri, današnjoj Ankari u Turskoj, krajem trećeg i početkom četvrtog veka. Po zanimanju je bio krčmar, oženjen čovek koji je bio veoma ugledan među svojim sugrađanima.

Međutim, njegova krčma nije bila samo mesto okupljanja putnika i trgovaca, već i sigurno utočište za hrišćane koji su bili izloženi progonima zbog svoje vere.

U danima kada su rimske vlasti nemilosrdno tragale za sledbenicima Hristovim, Teodot je tajno pomagao progonjenima, snabdevajući ih hranom i drugim potrepštinama. Nije se plašio opasnosti niti mogućih kazni, već je svoju veru pokazivao delima milosrđa i požrtvovanja.

Posebno se istakao brigom za one koji su postradali za Hrista, prikupljajući tela mučenika i sahranjujući ih sa dužnim poštovanjem.

U to vreme na sud je izvedeno i mučeno za Hrista sedam devojaka, koje su potom utopljene u jezeru. Tih sedam mučenica su: Tekusa, Aleksandra, Klavdija, Faina, Efrasija, Matrona, i Julija. Teodot je izašao noću, izvadio njihova tela iz jezera i sahranio ih je.

Njegova dela nisu ostala sakrivena. Nakon što je bio izdan vlastima, izveden je pred sud i podvrgnut teškim mukama. Mučitelji su pokušavali da ga nateraju da se odrekne vere, ali je on ostao čvrst i nepokolebljiv.

Podneo je strašna stradanja, ne gubeći nadu u Boga niti odustajući od ispovedanja Hristovog imena.

Kada je konačno izveden na gubilište 303. godine, okupljeni hrišćani oplakivali su njegovu sudbinu.

Međutim, Sveti Teodot ih je hrabrio rečima: „Ne plačite, braćo, za mnom nego proslavite Gospoda našeg Isusa Hrista, koji mi pomože svršiti podvig i dušmana pobediti.“

Nakon toga postradao je od mača, primivši venac mučeništva.

Njegovo telo časno je sahranjeno izvan grada, na mestu gde je kasnije podignut hram posvećen njegovom svetom imenu. 

Posebno mesto u hrišćanskoj tradiciji zauzima njegovo delo „Pastir“, koje je nastalo prema otkrovenjima anđela Božjeg.

Njegovo vreme na čelu Crkve obeležile su velike političke i verske borbe.

Obe su u miru skončale, ali se ne zna gde.

Njegove pouke ostale su sačuvane do danas kao podsetnik na značaj duhovne discipline i poslušnosti Crkvi.