Četvrtak 13. septembra 1979. samo što je započeo kada je usnule žitelje Stalaća probudio strahovit tresak. Dolazio je iz pravca Železničke stanice, jednog od najvećih čvorišta u tadašnjoj Jugoslaviji, ali niko nije mogao da pretpostavi šta se zaista dogodilo.
Još manje da objasni zašto su nebo iznad varoši, do ranih jutarnjih sati, parali zvuci elisa policijskih i vojnih helikoptera.
U tom trenutku niko nije mogao ni da nasluti da je Jugoslovenska narodna armija pretrpela jedan od najtežih udaraca u svojoj posleratnoj istoriji.
U najvećoj železničkoj nesreći na teritoriji Srbije stradalo je najmanje 62 putnika.
Od toga, gotovo polovina su bili vojni pitomci, vojnici na odsustvu i mladi regruti. Čitav vod! U samo jednom trenu 36. klasa Vojne akademije izgubila je mnoštvo svojih pitomaca, budućih oficira. Težak udarac i za ratne prilike, a kamoli za mirnodopski period. Ali, šta se zaista dogodilo?
Ljudska greška
Samo sat i po iza ponoći došlo je do sudara teretnog i putničkog voza na pruzi od Beograda ka Nišu.
U smrskanim vagonima ostalo je na desetine mrtvih i više od stotinu povređenih. Među njima i veliki broj mladih pitomaca Vojne akademije, mladića koji su tek započinjali vojnički život.
Te večeri putnički voz broj 771 putovao je prema Skoplju. U njemu su bili obični putnici, studenti, radnici, vojnici na odsustvu i pitomci koji su se vraćali na školovanje.
U isto vreme, prema Stalaću se kretao teretni voz. Na ranžirnoj stanici, tada jednoj od najvažnijih na jugoslovenskim železnicama, saobraćaj je bio strogo kontrolisan signalima i skretnicama.
Foto: UtCon Collection / Alamy / Profimedia
Međutim, elektronika nije računala na ljudski umor, greške i propuste, sve ono što je i dovelo do katastrofe.
Prema rezultatima istrage, posada teretnog voza prošla je pored signala koji je zabranjivao ulazak u stanicu.
Teretna kompozicija je velikom brzinom ušla na kolosek kojim je upravo prolazio putnički voz. Sudar je bio strahovit.
Vagoni su se zgužvali kao da su od papira. Neki su ostali podignuti jedan na drugi, dok su spasilačke ekipe satima pokušavale da dopru do zatrpanih putnika.
Prizori s mesta nesreće bili su jezivi. Reflektori, sirene ambulantnih vozila i jauci povređenih razbijali su noćnu tišinu Pomoravlja. U pomoć su pristigli lekari, vatrogasci, železničari i pripadnici JNA. Rezane su deformisane čelične konstrukcije vagona da bi se izvukli preživeli. Mnogi putnici ostali su zarobljeni među sedištima i iskrivljenim limom.
Sud je bio neumoljiv
Zvanično je potvrđena smrt 62 osobe, dok je više od stotinu putnika povređeno. Neki izvori su tokom godina pominjali i veći broj žrtava, ali se ovaj broj najčešće navodi u službenim izveštajima o nesreći.
Među mrtvima nalazilo se 25 pripadnika Jugoslovenske narodne armije – pitomaca, vojnika i regruta. Upravo zbog velikog broja mladih vojnih lica tragedija je posebno odjeknula u javnosti. Mnogi od njih su tek zakoračili na prag života, imali su 18 ili 19 godina.
Javnost im nije oprostila što su preživeli
U trenucima opšte pometnje novinari su objavljivali kontroverzne, često i netačne informacije.
Nakon prvih vesti da su poginula obojica mašinovođa sudarenih kompozicija, već sutradan, 14. septembra, Borba je objavila tekstove s naslovima poput „Izjava mašinovođe putničkog voza“ ili „Pomoćnik mašinovođe teretnjaka – živ!“
Naposletku, ispostavilo se da su obojica mašinovođa teretnog voza preživela, što je promenilo i odnos javnosti među njima. Od sažaljenja brzo se prešlo na ogorčenost i zahtev da se oni najoštrije kazne.
Iako je preživeo nesreću, Vojna akademija je tog jutra ostala i bez Slavka Bakića iz Zemuna. Zajedno s kolegama putovao je na obuku u Skoplje. Ostao je živ, ali slika poginulih drugova je bila toliko jaka i potresna da je odustao od vojne karijere i kasnije diplomirao na Poljoprivrednom fakultetu.
Upravo će se njegova sudbina često pominjati kao simbol tragedije koja je pogodila čitavu generaciju vojnih pitomaca.
Treba znati da je tadašnja JNA često koristila železnicu za prevoz ljudstva. Čitave grupe regruta i pitomaca su putovale redovnim putničkim vozovima, ponekad i u posebno rezervisanim vagonima.
Nije bilo neobično da se u jednom vozu nađe više desetina vojnih lica, a ova nesreća se dogodila upravo u periodu kada su se posle letnjih odsustava i godišnjih odmora u kasarne vraćali vojnici na odsluženju vojnog roka, a u vojne škole stizale nove generacije pitomaca.
Vest o nesreći brzo je obišla celu Jugoslaviju. Naslovne strane novina bile su ispunjene fotografijama uništenih vagona i spiskovima nastradalih. U gradovima širom zemlje porodice su sa zebnjom čekale informacije o svojim sinovima koji su putovali prema vojnim školama i jedinicama. Za mnoge roditelje upravo je tog jutra završena svaka nada.
Istraga je pokazala da uzrok tragedije nije bio kvar na pruzi, već ljudski faktor. Utvrđeno je da su mašinovođa Siniša Aleksić iz Kruševca i njegov pomoćnik na teretnom vozu Jordan Glavčić iz Kraljeva bili preumorni i da je sigurnosni uređaj za kontrolu budnosti bio isključen.
Sud je zaključio da su zbog grubog nemara prošli kroz zabranjeni signal i izazvali katastrofu. Mašinovođa je osuđen na 20, a njegov pomoćnik na 15 godina zatvora. Te presude spadale su među najstrože izrečene za železničke nesreće u tadašnjoj Jugoslaviji.
Tragedija kod Stalaća ostala je upisana u kolektivno sećanje kao simbol cene koju može da ima samo jedan trenutak nepažnje.
Posebno se pamte mladi pitomci koji su u smrskanim vagonima izgubili život pre nego što su i stigli da započnu karijeru za koju su se školovali.
Njihova imena danas se retko pominju, ali je sećanje na noć kada je Stalać postao sinonim za najveću železničku nesreću u Srbiji ostalo da traje i gotovo pola veka kasnije.
Bonus video
POGLEDAJTE JOŠ:
Atina zove: Partizan ostaje bez Bonge? Poznata visina izlazne klauzule
ČOPOR PASA LUTALICA NAPAO ŽENU! Užas u Novopazarskoj banji – Ljudi decu ne smeju da puste napolje!
ZAŠTO PRAVOSLAVCI NOSЕ KRST OKO VRATA? Malo ko zna pravi odgovor: Crkva poručuje da to nije amajlija